Ово је текст који задире у срж вековних проблема источних, пустињских народа, које културолошки преносе на потомство. И који се никада неће одрећи свог менталног склопа који је услед животних околности неминовно суров и који не пристају да ишта мењају од својих културолошких начела. Притом, пропустили су важан историјски моменат да препознају Њега који је позивао на праштање…(ФБ коментар Гога Милорадова Поповић)
Ових пар дана откако нам медијско небо запљускују ужасне слике из Свете земље, имао сам пар разговора са пријатељима од којих ми је један поставио једно посебно проницљиво питање – ОДАКЛЕ ТАЈ СУКОБ И ПОСЕБНО ТОЛИКА СВИРЕПОСТ НА ОБЈЕ СТРАНЕ?
На ово питање је добио мој максимално поједностављени одговор. Тај одговор, на моју искрену жалост, није могао бити мање бруталан од самог питања, и – као што и сцене ужаса из Свете земље нису за било чије очи, тако ни ова тема није за свакога. Неки одговори ослобађају и доносе позитивно осјећање ријешеног проблема, а неки остављају мучан и туробан утисак.
И овај ће нажалост бити такав.
Није никаква тајна да израелско-палестински конфликт има своју основу у борби за територију. Мало парче земље, а два народа који то парче виде као своје. То јесте објашњење за коријен конфликта, али не и за бруталност и свирепост која се у њему испољава од почетка па до данас.
Како онда доћи до одговора?
Пођимо редом.
Прво, древни Хебреји и Арабљани, као и њихови данашњи, више културолошки и језички него крвни потомци – Израелци и Арапи (у овом случају Палестинци), представљају гране на СЕМИТСКОМ стаблу народа. Они наравно нису једини семитски народи кроз историју, постојали су и Акађани, Асирци, Јужни Арабљани и други, али су то све стари народи за које обично кажемо да су „нестали“. Њихови припадници и поготово потомци наравно нису потпуно нестали у физичком смислу, али су се дезинтегрисали као народи, односно као засебне колективне цјелине са самосвијешћу, онда када су се претопили у оно што данас знамо под термином „Арапи“. Једини Семити који се у то нису претопили су они које је од околних маса становништва одвајала религија, а то су у првом реду Јевреји – данашњи Израелци, и одређене хришћанске популације на Блиском истоку које и поред тога што су у огромној већини прихватиле арапски као свој језик, и даље чувају одређени ниво самосвијести да НИСУ Арапи, већ Феничани, Асирци или неки трећи.
Али, да не ширим причу даље.
Сви су они дакле СЕМИТИ.
Ако хоћеш да разумијеш Семите и њихов ментални склоп, врати се на извор; на вријеме и у средину њиховог настанка као засебног етничког супстрата.
Када то урадимо, видимо да су сви семитски народи настали из БЕДУИНСКОГ супстрата, из етноса који је живио НОМАДСКИМ животом по полупустињама Блиског истока, селећи се од једне оскудне испаше до друге, са својим стадима коза, оваца и камила.
Замислимо дакле ту слику.
Сад, крајолик Блиског истока је нешто потпуно другачије од крајолика у којем смо настали ми. Зеленило на које смо ми навикнути, тамо уступа мјесто жућкасто смеђој боји терена без вегетације; обиље воде код нас – уступа мјесто огромним безводним теренима, а богата врела и извори какве ми можемо да видимо код нас свуда, тамо су мале и оскудне рупе у сувом терену са сасвим мало воде.
БУНАР је на Блиском истоку суво злато, толико да многи топоними носе име по бунарима – рецимо, оно што из Даничићевог и Вуковог превода Светог Писма знамо као „Вирсавеју“, заправо је „Бир Шеба“, гдје ријеч „бир“ (на арапском „بئر“ – „би’р“) значи „бунар“. Оваквих примјера има зилион.
Најважније – „бунар“ се у семитском свијету потпуно разликује од бунара код нас. Кључ је у количини и доступности воде. Односно у неупоредивој разлици нашег богатства у води, у поређењу са њиховом оскудицом.
Али, да ли сте се питали због чега Бедуини уопште воде номадски живот? Зато што то воле можда?
– Не. Климатски услови Блиског истока су изузетно сурови. Да би човјек тамо опстао, он прво мора да живи у групи. И то у групи која је међусобно повезана везама које обавезују путем крви, односно у ПЛЕМЕНУ.
У нашем зеленом и богатом окружењу човјек МОЖЕ да опстане и сам. У пустињи – не може. Крвно везана група је све, појединац је ништа – отуда долази и ова изразито колективистичка црта семитског менталитета.. Али, да не разводњавам – дакле, ПЛЕМЕ да би живјело заједно, захтијева одређену количину ХРАНЕ и ВОДЕ. Пошто је пустиња или полупустиња мјесто оскудице у води, пољопривреда је НЕМОГУЋА и зато су становници пустиње СТОЧАРИ. Њихова храна је покретна и иде са њима куда се крећу и они.
Али због чега се крећу?
Први разлог је у вегетацији.
Вегетација – оно што једу бедуинска стада, оскудна је, и за количину стоке која је нужна једном племену да би се прехранило, та количина вегетације не стиже да се обнови када је брсте бедуинска стада. Због тога послије неког времена племе мора напустити то мјесто, кренувши према другој испаши за коју већ знају гдје и на колико дана путовања преко безводног терена се налази.
Кретање је дакле нужан предуслов опстанка, али се тај опстанак никада, па ни у најбољим условима, не издиже много изнад границе скапавања од гласи и жеђи.
Такви су услови и такав је живот у пустињи.
Други разлог је вода.
Бунари су оскудни и у огромној већини су малог капацитета. Једва да су довољни за ЈЕДНО племе, а и то само на неко вријеме уколико неким чудом не обезбјеђују довољно воде за довољну испашу која ће се обнављати довољно брзо да би неко семитско племе могло да се заустави и промијени стил живота из номадског у сједјелачки.
А шта када на исти бунар са околном испашом набасају ДВА племена?
Тада је логика пустиње сурова и јасна.
Једва има довољно и за ЈЕДНО племе. Ако са једног бунара пију ДВА племена, ако на једној испаши пасу ДВА стада, тад ће скапати од глади и жеђи и једни и други.
И то онда даје једну примитивну, животињску врсту оправдања да се против другог племена ратује ДО ИСТРЕБЉЕЊА. Јер је и за једне и за друге, питање коришћења и посједовања бунара и испаше – питање живота или смрти.
То је кључ свирепости која, исказано на најбруталнији начин, не да „не жали другог“, него има осјећај да се бори „за свој живот и живот своје дјеце“. И нажалост, када то сведемо на логику пустиње, то и јесте тако.
Семитски свијет, свијет пустиња и пустињских синова, јесте један ванредно СУРОВ свијет. Свијет биолошких нужности који по својој природи не оставља мјеста за разумијевање другога, за саосјећање према њему, а камо ли за љубав према њему..
Израелци и Арапи су Семити.
И једни и други носе исти, семитски менталитет, обликован суровошћу пустиње. Њихов колективни ментални склоп је само одговор њихових давних семитских предака на суровост пустиње, одговор који им је омогућавао опстанак.
Негдје дубоко у себи, они су и данас ДВА ПЛЕМЕНА КОЈА СЕ БОРЕ ОКО ЈЕДНОГ БУНАРА, доживљавајући ту борбу као питање живота или смрти.
Као питање коначног избора – „или ми, или они“.
Отуда је свирепост неизбјежни пратилац свих њихових сукоба.
И то је крај.
Но, да ли је?
Једне ноћи је над пустињама Блиског истока засијала звијезда. Родио се Неко ко је одрастао усред семитског свијета, на самом ободу пустиње, окружен семитским менталним склопом. У свом семитском племену.
А рекао је – ВОЛИТЕ СВОЈЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ.
Жени из ДРУГОГ семитског племена дао Воду живота…
Молио Оца да поштеди његове мучитеље и убице, јер „не знају шта раде“..
Умјесто да побије своје непријатеље, принио је себе на жртву.
Опростио.
Једном ријечју, донио је поруку апсолутно различиту од свега што би могао да изњедри један семитски ум. Апсолутно другачију од свега што би својим биолошким нужностима од човјека начинио живот у пустињи.
Још један доказ да та порука НИЈЕ СА ОВОГА СВИЈЕТА.
Јер, није је могао изњедрити један такав свијет.
Али, као што божански благослов кише може да претвори сурову пустињу у раскошан врт, скоро у рај, тако би и та порука могла да излијечи Семите од оног што је у коријену мржње и свирепости која одређује карактер свих њихових сукоба па тако и овог.
Једино Он.
Али, они Га не прихватају.
Једни Га нису препознали.
Други су Га одбацили.
Извор: ФБ Профил Romen Louis
