Труд је наравно неопходан: потрудимо се да бисмо били помиловани. Ако неко има ливаду, и остави је необрађену, зар она неће зарасти у коров? И зар неће све више зарастати у трње и чичак, што је он више буде занемаривао? И када потом усхте да је очисти од свег тог корова који је тамо изџигљао током времена, услед његовог немара, зар тада неће и те како раскрварити руке управо због тога што је толико запустио ливаду?
Јер он мора, не само покосити коров, већ и да га ишчупа са кореном, јер ће у супротном , он опет нарасти ма колико га (одозго) подрезивао.
Тако бива и са нашом душом. Када је занемаримо, она сва зарасте у коров страсти. Када се потом, сетивши се, подухватимо чишћења душе, неизбежан ће бити болан напор, јер ћемо морати не само да одустанемо од страсних дела, већ и да искоренимо саме страсне навике.
А, нема ничег горег од страсне навике. Како вели Свети Василије: “ Није мали подвиг победити своју злу навику, јер навика утврдивши се током дужег времена, често поприма снагу природе“.
