АЛИЛУЈА – ово је реч јеврејског порекла и значи „Хвалите Господа“. То је кратка песма која побуђује верне да прослављају Бога због његовог великог милосрђа према људима. Она је најчешће завршени припев за време читања псаламских катизми на јутарњој служби, после псалама за време службе часова, током молебана, парастоса и углавном се чита или пева по три пута у част Пресвете Тројице, са додатком „Слава Теби, Боже!“ Овог додатка нема на службама обичних дана у току Великог поста, и у дане суботње, када је помен покојника.
АМИН – Јеврејска реч на крају молитве и значи „нека тако буде“ или „тако ће бити“ (1 цар 1, 36; Мт 6, 13) Реч означава поузданост и чврстину вере.
АМВОН – символички означава камен који је одваљен са Христовог гроба. То је узвишење испред олтара одакле свештеници и ђакони, по угледу на анђела који благовести Спаситељево Васкрсење, проповедају Јеванђеље.
АНАТЕМА – чин крајње строгости, којом је црквена јерархија осуђивала на одлучење од Цркве оне који су проповедали лажне догмате и јеретичка учења. Сваки васељенски сабор анатемише оне који не уче у складу са православном вером. Анатемисање је предавање појединца или јеретичке или расколничке заједнице на суд Божији. Црква има власт да суди и осуђује јереси, опомињући, саветујући, али и опраштајући онима који се кају. „Ако не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Мараната“ ( арамејски израз и значи „Господ долази“, или „Господе, дођи“) (1 Кор 16, 22).
АНАФОРА – узношење. Средишњи део литургије, Анафора се састоји од молитава благодарности, освештања и призивања Духа Светог, праћених богодоличним покретима и радњама, за време којих се врши претварање светих дарова у Тело и Крв Христову, којима се верни причешћују.
АНТИМИНС– значи „уместо трпезе“. То је литургијско платно на којем су представљена страдања Христова и полагање у гроб, које се ставља на Часну трпезу, у олтару храма. На њему се врши Света Литургија. Антиминс има део моштију светитеља и носи потпис месног епископа. По традицији очуваној из првих векова, антиминс представља својеврсну замену за Часну трпезу, будући обавезан за Литургију у обичним кућама или непосвећеним местима. Такође, седми канон Седмог васељенског сабора забрањује освештање храма без моштију мученика. Уопште, мошти мученика, било да су стављене под олтарски престо, било да су зашивене у антиминс представљају небеску Цркву на којој почива земаљска Црква. Свештеник прима антиминс од свог епископа, чији потпис гарантује не само постојање евхаристијске заједнице него и заједништва које постоји између њега и свештеника. Освештани антиминс апсолутно је потребан за вршење Тајне Евхаристије, мада Свето Предање помиње ванредни случај мученика Лукијана, антиохијског свештеника који будући у тамници, служи литургију на својим грудима. Антиминс се иначе налази на Светом Престолу, увијен у тканину која се назива илитон. Отвара се за време Свете Литургије ради пресуштаствљења хлеба и вина у Тело и Крв Господњу.
Из књиге- Православни појмовник за почетнике
