Мало људи зна да је Исланд једина земља на свету која је била ненасељна док је нису открили православни монаси који су се ту доселили. Јер, први становници Исланда били су ирски отшелници који су први пут дошли на острво отприлике у другој половини VIII века. Како се то десило?
Православље је у Ирску дошло из манастира у јужном Велсу. Велшки манастирски покрет, са своје стране, потиче из Галије у коју је дошао из Египта и Палестине. Међутим, ирски манастирски покрет је имао своје особености, пошто се у његовој основи није налазило само удаљавање од света, већ и стално покајничко лутање.
Свети Брендан-морепловац Дакле, ирски монаси су путовали у све познате и непознате кутке света. Живели су у неприступачним стенама у ирском приобаљу и одлазили на далека путовања према осамљеним острвима Северног Атлантика пловећи обичним чамцима направљеним од коже навучене на дрвени костур, такозваним „куракама“ или „кораклама“. Најпознатији пример је, наравно, свети Брендан који је добио надимак Путник. Они су примитивним, али погодним за пловидбу бродовима путовали до Хебридских и Оркнејских острава, а затим до шкотских острава, до Фарера и Исланда, а на крају, можда још даље – до Гренланда и Винланда (Северне Америке). Ареал њихових путовања можемо замислити ако обратимо пажњу на то да се на овим атлантским острвима срећу топоними у којима се садржи реч „пап“ и на то да су у појединим случајевима оставили трагове живота у пећинама и у обитавалиштима-келијама.
У Скандинавији су се овакви отшелници називали „papi“, са ирског „pap“, „pupa“ од грчког „papas“, што значи „отац“. Од Хебрида на југу, до Исланда на северу, може се пронаћи читав низ топонима у којима се садржи ова реч. Врло често овакви називи припадају острвцима, неприступачним местима, удаљеним од сталних маршрута: Пабеј на Спољним Хебридима, Папа Вестреј, једно од најудаљенијих и најосамљенијих Оркнејских острва, Папа Стур у Шкотској и Папеј код Алтафјардра на источној обали Исланда, острво с литицама уз које се тешко може пристати. Ово последње управо представља типичан пример места на каква су одлазили ирски монаси. Други називи на Исланду такође сведоче о постојању изолованих обитавалишта, обично у пећинама или пукотинама стена.
Ови анахорети се помињу и у исландским хроникама Ислендингабок и Ланднамабок. У њима се каже да су Скандинавци, кад су се први пут искрцали на Исланд, ту затекли хришћане „које су називали ‘papar’, али су они отишли, зато што нису хтели да остану међу паганима“. Затим се каже да су „оставили ирске књиге и звонца; на основу тога се може закључити да су били Ирци“.
Међутим, први пут се помињу отприлике 825. године кад је ирски монах Дикуил који је у то време живео у Француској, написао књигу „De mensura orbis terrae“. У њој, помињући земљу Тулу северно од Шкотске он говори о томе да на Исланду има ирских монаха. Тридесет година пре тога, 795. године кад је Дикуил вероватно још увек био у Ирској, монаси су му причали о својим путовањима на далеки север. Отшелници су говорили о острву на северу Атлантика. Рекли су му да су живели на острву почевши од краја јануара до краја јула и да су летње ноћи тамо изузетно светле; сунце залази, али као да се само сакрије иза брда – остаје тако светло да се види и може да се ради као у ведар дан. Може се претпоставити, наставља Дикуил, да ће човек, ако се на овом острву попне на највећу планину, видети да сунце тамо уопште не залази. Монаси су такође причали да је ова земља окружена отвореним морем, али да су северно од острва, на дан пловидбе, видели да је море оковано ледом. Ово је најраније помињање Исланда које потврђује оно што нам казују каснији исландски писани извори о ирским пустињацима који су се ту настанили.
Св. Колумбо Срећу се и друга, прилично рана сведочанства о присуству хришћана на Исланду. Први скандинавски колонисти су ту стигли из скандинавских области Ирске и Хебридских острва, а неки од њих су се поучавали у хришћанској вери коју је исповедало келтско становништво. Један од њих је био Хелги Мршави, прародитељ свих најистакнутијих породица у Ејафјордру и околини и који је своје имање назвао хришћанским – „Eyjafjordr Kristnes“.
Има још један човек по имену Орлигр Храпсон. По причи из Ланднамабока он је био Норвежанин којег је одгајио ирски епископ на Хебридима. Кад је одлучио да крене на Исланд епископ му је да освештану земљу, гвоздано звонце и друге ствари и описао му је место на којем је требало да подигне своје домаћинство и цркву посвећену Светом Колумбу. Орлигр је скренуо с пута и прво је пристао у Вестфирбир. Отуда је пловио на југ и у Кјаларнесу, покрај горе Есје пронашао је место које је тражио. Тамо је саградио себи кућу и цркву посвећену Светом Колумбу, у складу са упутствима која је добио. У тексту се каже да су Орлигрл и његова родбина посебно поштовали светог Колумба, а у каснијој традиције додато да је драгоцени предмети из његове прве цркве, звонце и књига, још увек постојали у XIII веку.
Изгледа да је још један савременик доба отшелника, Асолфр Алскик, покушао да уведе ирско хришћанство на Исланд. Нажалост, казивање о њему у Ланднамабоку није потпуно јасно. По свему судећи, то је био тих и мирољубив човек, један од оних који ће пре попустити него што ће се борити. Он се на крају крајева настанио у Акранесу и живот је завршио као отшелник о којем је бригу водио друг-хришћанин.
Страница Саге о краљу Олафу Тригтвасону. Још више детаља о овим првим хришћанима на Исланду може се наћи у књижевним изворима. У закључку можемо рећи да су ови отшелници вероватно имали утицаја у неким областима у земљи, посебно на југу земље и северно од Рејкјавика. Међутим, њихова вера није била довољна да би се супротставила организованим паганским култовима и друштвеном поретку који је с њима био повезан. Тек 999. године под утицајем норвешког краља Олафа Тригтвасона хришћанство је званично прихваћено. Краљ Олаф који је одгајен у Русији крштен је на острвима Сили у корнволском приобаљу, а његову конфирмацију је извршио свети Алфеге који је инсистирао на томе да сви његови људи приме хришћанство. И јуну 999. године, „сто година после убиства Едмунта“, Алтинг – исландска свенародна скупштина је размотрила и званично прихватила захтев скандинавског краља.
Дакле, у славу Исланда се може рећи да је то једина земља на свету у којој су први становници били православни монаси. Међутим, трагедија Исланда се састојала у томе што је званично стекао православну веру тек почетком другог миленијума, управо онда кад је вера у западној Европи почела да мења правац и да нестаје. Међутим, данас, на почетку трећег миленијума у Рејкјавику се појавила Руска Православна Црква. Видећемо да ли ће Исланђани заинтересовати за православље руских емиграната и да ли ће у њему пронаћи исти дух којим су се одушевљавали први становници Исланда у првом миленијуму – ирски монаси. Дух светог Колумбана и светог Серафима је заправо исти дух. Уколико Исланђани то буду схватили, пронаћи ће своје православне корене и самим тим ће пронаћи пут ка духовној обнови.
Свети Колумбо и Серафиме, молите Бога за исландски народ!
