Насловио сам свој рад у облику питања, а одговор је: постоји, то је случај Николаја Берђајева.
Зато ћу у овом раду покушати да образложим да постоји облик егзистенцијалистичке мисли који је специфично православан, а који се првенствено налази у делима руског религиозног филозофа Николаја Берђајева.
Прво ћу покушати да објасним шта подразумевам под „егзистенцијализмом“, јер је то појам који се кроз своју историју показао прилично двосмисленим.
Друго, покушаћу да представим Берђајевљев поглед на егзистенцијалистички покрет и да покажем шта је делио са покретом и на који начин се разликовао.
И треће, покушаћу да представим начин на који је Берђајевљева егзистенцијалистичка мисао била подстакнута његовом православном хришћанском вером и како се то одразило у његовом специфичном егзистенцијализму.
Дакле, шта подразуемвам под „егзистенцијализмом“?
„Егзистенцијализам“ је прилично неухватљив термин, а његова историја је прилично интересантна и о њој се веома расправља. Део његове неухватљивости и двосмислености је због чињенице да егзистенцијализам није хомоген систем идеја и доктрина, а такође је то и због тога што би већина људи који су повезиваани са том струјом или су описиваани као егзистенцијалисти негирали било какву везу са осталим представницима струје, чак и у погледу темељних уверења.
Сам термин „егзистенцијализам“ сковао је Габријел Марсел, побожни римокатолички мислилац, али је касније одбацио повезаност са струјом због Сартра, називајући своју филозофију егзистенцијалистичком. Такође, Сартр је у почетку одбацио концепт, али је касније постао један од његових највећих архитеката. Због Сартровог тумачења појма, неки људи су прихватили егзистенцијализам, док су га други одбацили.
На пример, Хајдегер и Ками, иако се тренутно сматрају егзистенцијалистима, противе се повезивању са покретом, иако је њихов допринос томе неоспоран.
Тако се међу егзистенцијалистима може пронаћи велики број верских уверења при чему је најосновнија разлика између теистичких и атеистичких егзистенцијалиста, али разлике се могу довести и до нивоа сваког појединачног мислиоца.
Могло би се тврдити да су корени модерног егзистенцијализма несводиво теолошког карактера.
Заиста, Фредерик Коплстон је смело тврдио да је теистички егзистенцијализам историјски био пре његове славније атеистичке варијанте и позвао се на случајеве Кјеркегора, Јасперса и Марсела да поткрепи ову тврдњу. Упркос њиховим разликама, постоје неке основне карактеристике које нам омогућавају да спојимо ове мислиоце и назовемо их егзистенцијалистима.
Први и најочигледнији је да овај стил филозофирања почиње од човека, а не од природе.
То је филозофија субјекта, а не објекта.
Али могло би се рећи да је и идеализам своје полазиште узео из субјекта.
Дакле, егзистенцијалистичку позицију се мора додатно квалификовати говорећи да је за егзистенцијалисту субјект оно што постоји у читавом распону свог постојања.
Истичући постојање, такође се подразумева да се не може поставити природа или суштина човека, а затим ићи даље и правити закључке о њему.
За Пола Тилиха, основна тема егзистенцијализма је побуна против есенцијализма. У модерној филозофији, Хегелов есенцијализам је изазвао револт егзистенцијалиста, почевши од Кјеркегора. Али и Пол Тилих је тај који је рекао да егзистенцијализам није само побуна, већ је и стил: то је стил мишљења, размишљања и објашњавања света. И верујем да је управо та карактеристика егзистенцијализма оно што га чини плодним тлом и оквиром и за теолошку рефлексију.
Наравно, сваки мислилац 20. века повезан са покретом имао је своју идеју о томе шта егзистенцијализам представља, а један од њих је био Николај Берђајев.
Дакле, Берђајевљев поглед на егзистенцијалистички покрет 20. века није тако лако изложити као што се у почетку мисли.
Постоје тренуци у којима он сматра да егзистенцијалистички покрет није баш оригиналан и да увек постоје одређени мислиоци кроз историју који су имали овај егзистенцијалистички сензибилитет. Он каже да истинску егзистенцијалистичку филозофију представљају Свети Августин, Паскал, Кјеркегор и Ниче, а не Хајдегер, Јасперс или Сартр.
По његовом мишљењу, чињеница да су Хајдегер и Сартр покушали да конструишу онтолошке системе удаљава их од онога што би он сматрао правим егзистенцијализмом. Он каже да је сам „дошао у позицију која ме је приморала да потпуно одбацим онтологију, или науку о бићу.“
Егзистенцијалистичка филозофија би морала да буде радикално онтолошка, али то није случај са већином модерних егзистенцијалиста.
Извесно је ценио Кјеркегора, који се сматра оцем егзистенцијализма, али каже да Кјеркегор није обликова његову мисао и да је био егзистенцијалиста много пре него што је прочитао Кјеркегора.
Али, углавном, Берђајев радије идентификује снажну егзистенцијалистичку осетљивост пре егзистенцијализма 20. века у сопственој традицији руске мисли. Он каже да је „веровао да је руска мисао одувек била обележена егзистенцијалистичком тенденцијом“. Ово се, пре свега, односи на Достојевског, али важи и за Лава Шестова.
Егзистенцијализам заиста није нова појава.
Његове живописне теме можемо уочити кроз читаву историју мисли. За Берђајева је егзистенцијалистичка тенденција која се налази у руској мисли веома снажно повезана са руским религиозним сензибилитетом, израженим у Руској православној цркви којој Достојевски није био стран, а Достојевски је био један од главних утицаја на Берђајевљеву мисао из њене сопствене традиције.
Али, такође, Берђајев је помогао да се Достојевски појми као хришћански егзистенцијалиста.
Берђајев је тврдио да је верско учење Достојевског неодвојиво од његовог инсистирања на слободи људског духа. Нема сумње да је његово залагање за Достојевског помогло и да се ојача перцепција самог Достојевског као неке врсте хришћанског протоегзистенцијалисте, као и да се покрене дебата о томе да ли би заиста могло постојати нешто попут хришћанског егзистенцијализма.
Свакако, формирао је значајну линију одбране за хришћане који нису желели да уступе целокупну територију људске слободе сартровском атеизму.
Вреди поменути да он такође налази егзистенцијалистичке елементе у делу Павла Флоренског, рекавши да се он може сматрати једним од најранијих егзистенцијалистичких мислилаца и да у његовом начину размишљања постоје елементи који подсећају на Хајдегера.
Али било је и других времена када је признавао заслуге својих савремених егзистенцијалистичких вршњака и оригиналност њиховог филозофског дискурса. Он каже да курс којим иде егзистенцијалистичка филозофија откривајући кризу у богатству традиционалне филозофије показује да она ступа на нови пут.
Раскид се манифестује са грчким интелектуализмом који је схоластика наследила са Декартовим рационализмом и немачким идеализмом. Он генерално признаје да су савремени егзистенцијалисти донели изразит елемент оригиналности. Њихов егзистенцијализам је радикалнији.
Чак је усвојио нешто од нове егзистенцијалистичке терминологије и признао њену вредност одајући тиме признање модерним новим егзистенцијалистима, који су износили на веома експлицитан начин бриге које се налазе у његовом сопственом егзистенцијализму и промовисали ствари са којима се и сам борио целог живота. Али истовремено сматра да је штета што је егзистенцијализам постао модеран, посебно због Сартра.
Он каже да не треба дозволити да озбиљна филозофија постане ствар моде; то једноставно не иде. Берђајев сматра да не спада у категорију мислилаца попут Хајдегера и Сартра, па свој егзистенцијализам назива другом врстом.
Он сматра да у овом атеистичком типу егзистенцијализма долази до одбацивања истинске трансценденције коју препознаје као суштинску карактеристику егзистенцијализма.
Берђајев схвата „трансценденцију“ као „одлазак иза“, а у мишљењу атеистичких егзистенцијалиста не постоји „иза“ до којег се може ићи. За њих је трансценденција превазилажење унутар света, што Берђајев сматра неправилном употребом те речи. Такође, Берђајев верује да поричући људским бићима праву трансценденцију, атеистички егзистенцијалисти имају унижавајући поглед на човечанство без одговарајућег признавања његовог достојанства. Каже да егзистенцијалисти антирелигиозног типа тако лоше мисле о човеку, јер га схватају искључиво од доле.
Такође, сматра да феноменолошка метода којој и Хајдегер и Сартр много дугују није компатибилна са егзистенцијализмом. Он каже да би било погрешно мислити да би Хусерлова феноменологија била наклоњена егзистенцијалној филозофији. Иако Берђајев признаје да су се и Хајдегер и Сартр удаљили од Хусерлове врсте феноменологије, он ипак тврди да у њиховој мисли остаје објективизирајући елемент, углавном у њиховим онтолошким категоријама.
Е, сад, Берђајевљев егзистенцијализам…
Као што смо раније видели, Берђајев сматра да је врста – извесна егзистенцијалистичка тема постојала кроз историју мишљења на којој он гради сопствену мисао и са којом себе види у извесном континуитету.
Он налази свој елемент егзистенцијализма у истицању субјекта насупрот објекту, воље наспрам интелекта, конкретног и појединачног насупрот општем и универзалном; антитези између интуитивног и концептуалног знања, између постојања и суштине. Иако ове елементе идентификује у историји мисли, он ипак сматра да он доноси нешто ново у свом егзистенцијалистичком приступу.
Он чак даје и дефиницију шта је егзистенцијализам и које су главне карактеристике његовог сопственог егзистенцијализма. Каже да је то филозофија која неће прихватити објективизирање знања. Постојање не може бити предмет сазнања.
Објективизација значи отуђење, губитак индивидуалности, губитак слободе, потчињавање заједничком, спознају помоћу концепата. Она настоји да изрази егзистенцијалност когнитивног ума, а не нешто што је апстраховано од те егзистенцијалности, што је оно што објективизирајућа филозофија настоји да уради.
Другим речима, егзистенцијална филозофија је спознаја смисла бића кроз субјект; субјект је егзистенцијално егзистенцијализован. У објекту је, напротив, скривено унутрашње постојање.
Из овога можемо видети да Берђајев указује на приоритет слободе у његовом схватању постојања, слободе која је најосновнија за постојање као такве слободе која стоји насупрот објективизацији.
У овом тренутку неко се може запитати: какве све ово има везе са православном теологијом?
Како је ово релевантно или чак повезано са тим?
Тврдим да је Берђајевљев поглед на човека и његов однос према Христу Богочовеку оно што доноси православни карактер његовом егзистенцијализму.
Управо у овом односу са Христом човек може да се супротстави објективизацији и стекне аутентичну духовну слободу.
Духовна слобода, схваћена као основни принцип бића и живота, искључује сваки покушај да се она схвати као природна категорија.
Живот се овде схвата првенствено као духовни живот.
Духовни живот се не може замислити ван духовне слободе, јер духовни живот не можемо поистоветити са биолошким.
Биолошки живот је субјективан према природи и ни на који начин није повезан са стваралачком слободом. Иако је биолошки живот подвргнут нужности, Берђајев га не одбацује као бесмисленог, већ као смисленог ако је у односу са духовним животом, јер смисао не може бити изведен из пуког процеса живота, из његовог квантитативног максимума.
Мора да лежи у ономе што је изван и изнад биолошког живота.
Живот не може достићи виши ниво, не кроз квантитативни раст, већ кроз уздизање до нечег вишег од себе.
А то значи да се живот може тумачити духовно, као и биолошки.
Постоји јасна разлика између духовног и природног живота, где је духовни супериорнији због своје динамике која омогућава човеку да се уздигне над својим природним створеним стањем и да оствари слободу духа.
Могућност слободе духа у највишем степену остварује се само кроз и у Христу.
Људска личност нема моћ да сама оствари своју слободу духа због своје амбивалентне пале природе.
Да би то изразио, Берђајев се позива на Хајдегерову терминологију Geworfenheit што значи бити бачен у свет.
Христос је тај који долази до човека, постаје човек да би не само обновио већ и испунио слободу човековог духа.
Берђајев то изражава веома отворено, говорећи: „Суочимо се са чињеницом да је права слобода могућа само у Христу и кроз Христа; да Христос, шта год да се каже, мора бити слободно прихваћен, а ми морамо да дођемо к њему слободним духовним чином.” Да би се достигла слобода у Христу, потребно је слободно прихватити Христа.
Прихватање Христа није само ментална или интелектуална диспозиција да се Христос сматра Богом и Спаситељем, већ егзистенцијална претпоставка потпуног бића, да се постане једно са Христом, али без губљења своје личности.
Губитак личности у односу на Христа значио би потчињавање човека детерминизму и нужности и тиме губитак слободе, прецизне објективизације којој Берђајев тежи.
У односу са Христом не само да се не губи слобода, већ се достиже истински потенцијал слободе, слобода која се манифестује у човековој личности.
Личност је могућа само ако има слободу духа, општења са другим.
Христос је, по Берђајевљевом мишљењу, избавитељ од зла и ослободитељ слободе човечанству, али он не само да чини Христа оруђем слободе, већ Христа види као слободу, слободу која је крајња тежња људских бића.
У Христу се људска личност ослобађа. Она добија нову моћ да ствара да би превазишла себе, што није исти тип трансценденције као у атеистичком егзистенцијализму.
Још једна карактеристика егзистенцијализма коју деле сви егзистенцијалисти је нагласак на индивидуалности.
Ово се изражава у разликовању појединца и јавности, у Кјеркегоровој терминологији, или у Ничеовој између појединца и крда.
Ово је, опет, веома уобичајено за све егзистенцијалисте, чак и Хајдегера, између Dasein и das Man, тако да је заједничко и Берђајеву, који у овом погледу није изузетак.
За Берђајева, посебно има предност над општим: појединачна личност је вреднија од друштва.
Он каже да је за социологију личност безначајан део, подређен друштву; за егзистенцијалну филозофију, напротив, друштво преузима појаву дела личности, њене друштвене стране.
У човеку је инхерентан духовни принцип, дубина коју друштво не дефинише.
Берђајев сматра да је овај поглед на индивидуалност посебно хришћански.
Само у хришћанству се може наћи појединац, јединствен и непоновљив у свом вечном значају, а јединствен и непоновљив лик сваког човека постоји само зато што постоји јединствена и непоновљива слика Христа Богочовека.
У Христу и кроз Христа открива се вечни лик сваког човека.
Али, ова индивидуалност не повлачи за собом индивидуализам за Берђајева.
То је сасвим супротно индивидуализму, а највиша инстанца индивидуалности се остварује у личности.
Каже да је личност слобода и независност човека у односу на природу, друштво и државу, али то не само да није егоистичко самопотврђивање, већ је управо супротно.
Персонализам не значи, као индивидуализам, егоцентричну изолацију.
Личност у човеку је његова самосталност у односу на материјални свет, који је материјал за рад духа.
Из овога можемо видети да је доминантан концепт у односу на личност концепт слободе.
Постоји јасна разлика између поретка слободе и поретка нужности. Кроз слободу се личност покреће и уздиже изнад доминације материјалне нужности којом се уздиже изнад природе објективизованог света.
Личност не може постојати изоловано.
Индивидуалистичку тенденцију карактерише изолованост, док је личност заједништво.
Личност, по својој дефиницији и у Берђајевљевом прихватању, подразумева отвореност према другим личностима.
Личност претпоставља постојање других личности и заједницу међу њима.
Такође, пратећи своју руску православну традицију, Берђајев повезује концепт заједнице са појмом саборности, иако је он скован да означава стварност Цркве која постоји у духовној хармонији, за Берђајева ово значење изгледа секундарно.
Тако Берђајев даје концепту егзистенцијално значење.
Каже да је саборност иманентни квалитет личне свести док стоји у присуству Бога.
Појединачна душа се појављује пред Богом у слободном сједињењу са другим душама и душом света. Али њен однос према другим душама и према души света одређује њена сопствена слободна савест.
Овакав начин схватања саборности подразумева свест о постојању пред Богом као субјекта који је такође у јединству са Богом и са другим субјектима.
У том јединству се посебност личности не брише већ афирмише.
Ово је значење заједништва за Берђајева: свеобухватно јединство у коме се индивидуализам превазилази у афирмацији посебности личности.
Мислим да можемо закључити, на основу ових кратких запажања да заиста постоји таква ствар као што је егзистенцијализам хришћанског православног карактера коју најискреније представља Николај Берђајев.
И надам се да ће, на основу примера који је изнео Берђајев, православни хришћани наставити да теолошки размишљају у простору који пружа егзистенцијалистичка филозофија.
Хвала вам.
Раул – Овидиу Бодеа
Излагање „Да ли постоји нешто што је православни хришћански егзистенцијализам? Случај Николаја Берђајева“ представљено на Инаугурационој конференцији Међународног православног богословског удружења (ИОТА), са темом „Свеправославно јединство и саборност“ одржаној од 9. до 12. јануара 2019. године у Јашију, Румунија.
ancientfaith.com/specials
Превела редакција Чудо
