Слободан Владушић (1973), писац, есејиста, ванредни професор на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, уредник Летописа Матице српске и колумниста интернет портала Нови Полис (новиполис.рс).
Најзначајнија дела: романи „Forward“ (2009, награда „Борислав Пекић”, Виталова награда) и „Ми, избрисани“ (2013, награда „Меша Селимовић”), теоријска проза „Црњански, Мегалополис“ (2011, награда ,,Исидора Секулић”).

РЕЧ

Реч је истовремено слаба и јака: слаба је, јер често упућује на нешто чега више нема нигде осим у језику. Јака је опет, из истог разлога: јер може да сачува нешто чега нигде више нема. Зато се и онај који пише, осећа исто тако: реч му истовремено предаје своју снагу, али му и показује своју трошност.

БОГ

Неко је пише малим словом, неко великим, и то нема везе са правописом.

ЉУБАВ

Реч у повлачењу: од агапе и ероса сурвали смо се до љубави према самоме себи. Зато нас вероватно више нико други и не воли.

СРБИЈА

Павић је у Хазарском речнику упоредио тело једног јунака са државом, која се не простире у простору, него у времену. За мене је Србија управо: држава која се простире у времену, а не само у простору. И догод тако будемо гледали на нашу земљу, биће шансе да је поново заокружимо. Исто онако као што смо то урадили пре нешто више од 100 година.

ТОМАС МАН

Немогуће је написати лепшу љубавну сцену од оне када се Ханс Касторп коначно обрати Клавдији Шоши.

WWW(WORLD WIDE WEB)

Захваљујући интернету, све нам је сада доступније, али нас, исто тако, све и много мање интересује. Изгубили смо интимни, емоционални однос према знању који настаје када га се коначно докопамо преко бројних препрека. Све што нам је дато у руке, постаје одједном, сувишно и непотребно. Тако, интернет није повећао количину знања у човеку, већ је ту количину знања смањио. Као да је нешто из нас усисао, и сада неће да нам то врати.

КОЛОНИЈА

Колоније су настале у време када је разлика у оружју између империјалне силе и нападнуте земље била у технологији коју је империја имала, а нападнута земља не. Када је та разлика у оружју постала квантитативна, колоније су се ослобађале  од колонијалне власти. Данас живимо у добу када технолишки јаз у наоружању између земаља никада није био већи. Зато се и колонијама управља издалека, а не више из близине, као некада.

ЖИВОТ

За некога нема смисла, за некога има смисла. Пошто смисао није болест, већ је лек – не морате бити Франкл па да то знате – онда га је боље имати него немати. Па ипак, већина људи не жели други смисао осим задовољавања физиолошких потреба. То више личи на животињски живот, него на људски. Привлачност тог животињског живота јесте вероватно, у недостатку одговорности и савести. Сем тога, слобода је и терет. Међутим, ти људи који живе као животиње, ипак нису животиње. Оне имају нагоне, који су тако програмирани да обезбеде трајање врсте. Људи те нагоне више немају. Тако смо добили неко чудно биће које није ни човек, а ни животиња, већ нешто између. Може се рећи: неуспешан хибрид. Природа према таквим бићима никада није била благонаклона.

ДОСАДА

Досада је болест која се у књижевности појавила као мотив половином 19. века. Тада се звала сплин и није била опасна. Данас се понекад појављује као депресија и карактерише је потпуна затупљеност свести. Супротно од ње, налазимо доколицу, у којој је свест толико разиграна да се идеје које ствара не могу појавити ни у једном другом времену или стању. Нажалост, још нисмо пронашли технологију којом бисмо досаду прерадили у доколицу.

БОЛЕСТ

Књижевност је до недавно претендовала да изазива неко посебно стање човека које га је пратило и док би књижевност стварао и док би је читао. Тако се књижевност упознала са болешћу, будући да је болест метафора тог посебног, ,,ненормалног” стања. И док је медицина тежила да човеку помогне да оздрави, књижевност је настојала да из тог болесног стања човека, сагледа свет не би ли видела у њему нешто што је здравом човеку било недоступно, управо због здравља, тј ,,нормалности”.

СРЕЋА

Фројдово објашњене среће највише одговара коитусу, па зато не чуди што Фројд каже да је срећа епизодичан феномен, што значио да смо више несрећни него срећни. Другим речима, срећа подсећа на неку ретку биљку коју сви траже, а налази се врло ретко. Са друге стране, спокој је изгубио сваку вредност. То је вероватно зато што нас спокој подсећа на досаду, док је за старе Грке, који су га упражњавали, он био ближи доколици.

ТАЧКА ЗАРЕЗ

У написаним реченицима тачка зарез је редовно знак лошег стила. Па ипак, сви користимо овај знак у тренуцима где бисмо волели да завршимо реченицу, али нам мисао то не да.

ПАНДЕМИЈА

Када је корона почела, један мој пријатељ је казао: па добро, ипак не падају људи мртви по улицама. Њега је реч пандемија још увек подсећала на кугу, црну смрт, или бар шпански грип, који је однео више људи него Први светски рат. Данас су ратови другачији, па су другачије и пандемије. Мање су очигледне, али не мислим да су мање сурове. Напротив.

БИБЛИОТЕКА

Хорхе Луис Борхес је учинио реч библиотека славном. Данас поред његове Вавилонске библиотеке, сећамо се и Александријске, а имамо и личне библиотеке: неке су настајале генерацијским таложењем књига, неке брачним уклапањем две личне библиотеке, неке су усамљеничке. Било како било, све библиотеке су библиотеке, а тамо где их нема, увек остаје празнина, ма шта се друго налазило на полицама.

ПАНК

Када је био млад, Панк је музику заменио енергијом. После, када је остарио, од енергије је остала само сенка, али зато и музике и даље није било.

ВЕЧНОСТ

Некада је постојала и била је гласна. Сада постоји, али у тишини. Они који јој припадају, и даље знају где могу да је пронађу.

Појмове предложио: Давор Сантрач

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име