Раваницо, љепотице, света
задужбино честитога кнеза!
Лазар зида Раваницу цркву,
земаљско је царство за малена!
Kојем ће се приклонити царству,
роду твоме то је опомена.
На Kосову кад си пострадао,
три вијека ту си боравио.
Три вијека си, Kнеже, избивао,
српске земље све си походио,
својој цркви опет се вратио.
Походио си нас и опомињао
од мјеста до мјеста,
од града до града,
од цркве до цркве.
Сакупљао нас, као птица црве,
да нахрани птиће,
а ти Обилиће.
Будио успаване!
Подизао умртвљене!
Сабрани око твојих моштију
нисмо разумјели шта нам поручујеш,
шта нам се спрема.
Позивао си нас као некад велможе,
сабирао на јединство и слогу,
да се вратимо Богу!
И мирно стигао у своју задужбину.
Радуј се, Раванице,
вратио се Цар!
Света, Раванице,
дошао је твој задужбинар.
Раваница прича и свједочи,
Србима си отворио очи!
На Видовдан на пољу Kосову
Божју си испунио вољу.
Раваница и Kосово равно
сачуваше име православно.
Јер без смрти нема васкрсења!
А без крста нема вазнесења!
Раванице, чувај свето тијело!
Видовдан је Србима видјело.
Царе Лазо, од Србије главо,
сада знамо шта нас је чекало.
Бог те чуво, дивна љепотице,
манастиру, света Раванице!
