Покајање је дар Божији, али његова полазишна тачка је наша воља. „Покајте се“ значи: скрушите се, смирите соје тело, своју душу, свој ум – да бисте привукли благодат Божију. Покајати се можемо само ако скрушимо своју огреховљену индивидуалност: не – себе као непоновљиву личност. као боголико створење Божије, већ своју палу, огреховљену вољу која се противи вољи Божијој.
По Светим Оцима, чак и најгрешнији, најразвратнији човек може да се покаје и да се врати Богу. Довољно је да из дубине срца искрено покајнички завапи: Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших Небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих (Лк. 15, 18-19), и одмах ће ступити на пут очишћења, и, за сразмерно кратко време, његово ће се срце очистити и приближити Богу. Уколико се, пак, то не догоди, то само значи да он још увек није искрено пожелео да се измени, већ жели да и даље остане у власти порочних жеља које оправдава јер му пријају.
Није исто покајање рђавога и побожнога човека. Рђавоме човеку је довољно да осети и схвати да је велики грешник, и он истога часа може добити помоћ од Бога, Који је дошао да спасе грешнике, а не праведнике, и његова ће молитва узићи на Небо. А покајничка молитва побожнога човека, који још увек није постао свестан ужасне окорелости свога срца и своје крајње непокајаности, не подиже се даље од
таванице собе у којој се он моли. Да сви Свети испруже руке ка Небу, не би могли на Небо узвести молитву таквог човека и не би му могли помоћи. У том смислу, побожноме човеку је теже покајати се неголи великом грешнику.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
