Литература о њима је веома оскудна, иако су својим делом заслужили много више пажње и простора од онога што им је дато у народном предању. Миодраг С. Лалевић (1902–1982), родом из Сеоца код Андријевице, дугогодишњи професор гимназија у Београду и Земуну и Више педагошке школе у Београду, био је страствени сакупљач народних песама Васојевића и Метохије, као и њиховог фолклора. Био је један од оснивача Удружења фолклориста Југославије и његов председник, као и Удружења фолклориста Србије.
У Васојевићима и Црној Гори слава се стицала јунаштвом и оружјем, а на добар глас се могло доћи и гуслама. Кад се у бојевима против Турака нашло мало времена, тад би се гуслари прихватили тог митског инструмента. Професор Лалевић је о гусларима из Васојевића 1935. године писао на специфичан начин, нарочито кад се они лаћају гусала у тренуцима велике жалости у породици и племену, кад су ти тренуци тужнији и од саме смрти, јер је таква песма много болнија и тежа од плакања.
Милош Милутинов Осмајлић, чувени јунак и осветник, узео је гусле и уз њих запевао истог дана кад је у Буковој Пољани сахранио рођеног брата Оташа, кога су убили колашински Турци, војници из личне пратње његовог побратима Елез-бега Башова Мекића, кога након годину дана из освете и убија.
Кад је напрасно умро васојевићки војвода Миљан Вуков Вешовић у Лијевој Ријеци 1886. године, по изненадној смрти свога сина бригадира Тодора, цело племе је било у жалости. Ређали су се разни изрази народне жалости: гребање лица, црнина, превртање одела, бусање у прса, лелекање одабраних, тужбалице… Појавила су се и два мушкарца да га оплачу над одром уз кићане тужбалице – уз гусле. То су били његови најближи земљаци Лука Паунов Вешовић и Миљан Ђолев Зечевић. Кажу да је цели народ проплакао у један глас уз ове потресне тужбалице, које су изрекли мушкарци, како за Миљаном, тако и за његовим сином Тодором.
И Миро Дедовић, прослављени јунак и гуслар, кад му је погинуо брат Радисав 1862. године, узео је гусле и запевао. Тако је и Јован Крушчић из Лијеве Ријеке запевао уз гусле у великој жалости за сином Богданом. Радивоје Маријановић запевао је уз гусле одломак из косовске песме баш у тренуцима док му брат даваше душу. Тако је и прота Аксо Бојовић, сахранивши једновремено сина и унука и отпративши снаху, узео гусле и запевао. Трострука жалост уздигла га је од песме до Свевишњега. Божо Ђуришић-Старовлах био је одличан гуслар, што му је уз лично јунаштво особито дизало глас и одушевљавало хајдуке.
Иван Лакушић, иако неписмен, добро је певао уз гусле о васојевићким и црногорским првацима. Погинуо је на Скадру 1913. године. Вукић Масловарић из Божића уз гусле је певао и оживљавао истинску борбу коју песма има, бриткије од сабље. Раде Радевић и Милутин Гојковић из Велике били су признати у овом крају – први као одличан зналац народних песама и гуслао је на српском и арнаутском, да су му се и Арнаути дивили. Мираш Радевић-Ћита из Лијеве Ријеке знао је највећи број песама о Брдима (Васојевићима, Братоножићима, Кучима, Колашинцима), као и Заре Губеринић, Браган Милошевић, бележи професор Миодраг С. Лалевић. Као гуслара особито су ценили племенског војводу Лакића Војводића из Коњуха код Андријевице.
Милутин Осмајлић
Политика
