Данас када се размишља о цркви, постоје различити ставови. Могли бисмо да их поделимо на неки начин у две групе а и један и други ако нису потпуно погрешни у најмању руку нису потпуни.
Наиме, данас људи углавном с једне стране мисле да је црква позвана да решава различите социјалне, друштвене, политичке, психолошке, личне, породичне проблеме и да мора искључиво на том пољу да се ангажује максимално. Други опет мисле, да црква мора да се одрекне свога присуства у хоризонтали човековог живота и да је дужна да се бави искључиво такозваним темама, да се бави питањима која се тичу човековог постојања после смрти.
И једно и друго размишљање о цркви у најмању руку је непотпуно, зато што црква сагледава целог, потпуног човека. Она се брине о човеку у времену и у простору и то у конкретном времену и простору, а са друге стране води рачуна и о човековим потребама, а то значи, брине се и о статусу човековог постојања после смети. Дакле, црква се брине и од уши и о телу и свака подела између те две реалности човековог живота је својеврсна схизофренија.
Тако да улога цркве уопште у друштву, једном времену и простору увек је била једна и иста. Црква по својој природи није од овога света, али постоји у овоме свету да би сведочила увек исту потребу у човеку и да би испунила ту човекову потребу за смислом постојања. Црква се труди да увек свима и сваком буде разумљива. Према томе, на један начин ће говорити једаном Европљанину, на други начин ће говорити једном Африканцу, али ће порука и идеја бити увек једна иста. А то је, да је смисао човековог постојања, да је пуноћа постојања управо Христос као Богочовек, као Син Божији који је дошао у свет пре свега и изнад свега да би победио смрт и на тај начин дао могућност да свако ко у њему учествује, учествује у тој Његовој победи над смрћу тј. живећи овде и сада живи у вечности.
Патријарх српски г. Порфирије
