Ми смо створени по слици Божијој а то значи да смо створени као дијалошка бића. Нисмо створени као самци, као људи који живе у монологу. Монолог је у основи не само као вербални поступак, него као живот, ништа друго него предукус пакла, јер је пакао реалност живота у самоћи.
Дијалог није ни један пуки вербални поступак, вербална категорија у којој двоје људи или више људи размењују нека мишљења. Дијалог у ствари значи када двоје прожимају једно друго. Двоје се прожима или више људи се прожима тако што свако заправо у старту открива себе оном другом. Откривајући себе открива и своју душу и покушава оног другог да разуме, а то значи да га прихвати онаквим какав он јесте, да би онда могао да дође до његове душе, понекад и са циљем ако је потребно да тог другог коригује.
Није дакле, ни само размена мишљења. дијалог је заправо један загрљај у којем увек постоји трећи, чак и онда када су само два актера у дијалогу а то је присуство Божије. Дијалог, има смисла само онда када је Бог међу нама.
Патријарх српски г.г. Порфирије (Перић)
