„Много пута сам почињао да Вам пишем и исто толико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтело да будем у општењу са Вама, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтео), јер је мојим животом завладала — нека неизрецивост, и то до те мере да чак ни за самог себе не налазим речи, да у њих сместим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу нећеш отворити.

Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, и престао да сматрам да су оне „све“. Управо тад сам почео да назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда — општење са личношћу: не у „делатној љубави“ и не у „служењу ближњем“ (ни на то нисам гледао и не гледам као на „све“), него у додиру голе душе са голом душом. Ако постоји могућност да човек постигне нешто позитивно, то се може десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би два човека схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додиру они се могу један другом открити као бескрајност. Увидео сам да је такво јединство – основа свега, и да је оно постулат целокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? — То је за мене судбинско питање. И, премда у извесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет — оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука… ЧОВЕКУ није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно друг, и топли целосно људски односи, такви односи, када дају себе а не своје и узимају мене а не моје. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обавија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и делатност. Јер „дела“ сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва „дела“ имају за мене само символичку вредност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу.

Може бити, с философске и књижевне тачке гледишта, ја овог момента говорим сувише наивно и површно. Али кад живот ишчезава, човеку није до „дубина“, и кад се не бави ничим од онога што је једино на потребу. Ја не желим „дубине“, не треба ми књижевност, не требају ми „дела“ и стваралаштво, иако бих можда могао да дам нешто генијално. Апсолутна вредност, познање Бог не зависи од нас, оно се не среће „кроз огледало у загонетки“ — у немирном коловрату символа поезије и философије; а нама требају не стидљиви осмеси Мудрости, но — све или ништа! додирнути Бога руком ако је то могуће — мислим д аје могуће само кроз душу другога; и тиме све испунити сазнањем стабилности, ухватити се руком за „мишицу Силнога“ … Остало ће све бити благословено, свето, добро, али не сада него тада…“

Павле Флоренски – из писма пријатељу, 1905.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име