„Ко говори или мисли да је кажњавање демона и безбожних људи привремено, и да ће после неког времена имати крај, или да ће након тога бити поновног васпостављања демона и нечастивих људи – нека буде анатема.“
Тако звучи 9. анатема против оригениста, коју је предложио св. Јустинијан Велики, а која је прихваћена од стране Помесног Константинопољског Сабора 543. године и потврђена Петим Васељенским Сабором (12. анатема). Након тога заједничку осуду Оригенових неправославних мишљења потврдили су оци Пето-шестог, Шестог и Седмог Васељенског Сабора…
Мишљење осуђено деветим анатемизмом стоји унеколико посебно, пошто је идеја о завршетку паклених мука постојала и независно од Оригена. Оригену, и још више његовим каснијим следбеницима од IV до VI века, припада само њено оригинално метафизичко осмишљавање. Поред Оригена, сличне мисли је могуће открити и код Дидима Слепца, Св. Григорија Ниског, Евагрија Понтијског, Теодора Мопсуетског и Диодора Тарсијског…
У православној аскетици отпор ширењу Оригенових идеја је наишао на велику подршку. Почињући са преподобним Пахомијем Великим, који је својим ученицима забрањивао да читају његова дела, па до таквих знаменитих подвижника – критичара оригенизма, какви су преподобни Варсонуфије Велики и Јован Пророк, преподобни Нил Синајски; на Западу – преподобни Викентије Лерински, и завршавајући са преподобним Савом Освећеним, уз чије су непосредно учешће ти спорови били завршени на Петом Васељенском Сабору. Тај Сабор је само потврдио одлуке претходних Помесних Сабора…
Међутим, након дуго времена, идеја свеопштег васпостављања се поново појавила код низа православних богослова двадесетог века. То поновно враћање „оптимистичке есхатологије“ догодило се на различите начине – интересантно код Булгакова, опрезно код Лоског, вулгарно код Евдокимова, примитивно код оца Александра Мења, али у целини, како се чини, заједничка премиса за све поменуте богослове јесте присутна потреба да се поново осмисли позиција Православља у инославном окружењу.
Могуће је са довољно уверености рећи да екуменски контекст представља први и безусловни подстицај за поновно враћање концепције апокатастазиса…
Други фактор, још значајнији – утицај идеје софиологије, према којој су многи од „богослова – оптимиста“ (разуме се наравно са изузетком В.Н. Лоског – види „прот. Василий Зеньковский. Основы христианской философии. – М., 1996. – стр. 299“), благо речено, били не-равнодушни.
Онтолошки смисао софијног свејединства је претпостављао исте оне метафизичке предуслове свеопштег васпостављања, као и класични оригенизам.
Ископаване и од вековима наслагане прашине очишћене идеје апокатастазиса су се показале толико популарне међу недовољно оцрковљеном православном интелигенцијом, да су чак припремили и „православни катихизис“ – „Жив је Бог“, издан од чланова париског православног братства 1979. године…
Катихизис је привукао велику пажњу на Западу и 1990. године је био преведен и на руски. Аутори тог вероучитељног дела без увијања тврде:
„Рећи ћемо директно: идеја вечног пакла и вечних мука за једне, те вечног блаженства, равнодушног према страдању, за друге, не може више у живој и обновљеној хришћанској савести остати онаква, каквом су је некада осликавали наши катихизиси и наши званични уџбеници богословља. То застарело схватање, које покушава да се ослања на еванђелске текстове, тумачи их буквално, грубо, материјално, не проничући у њихов духовни смисао, скривен у сликама и симболима. То схватање постаје све више и више неиздрживо насиље над савешћу, мишљу и вером хришћанина. Ми не можемо допустити да се Голготска жртва показала немоћна да искупи свет и да победи пакао. Иначе би се морало рећи: сав Домострој је – неуспех, Христов подвиг – такође неуспех.
Одавно је време за све хришћане да заједно посведоче и открију свој, у тој области интимни мистички опит, такође, као и њихову духовну наду, а може бити и њихово смућење и ужас у вези са изложеним, у људским сликама, материјалним представама пакла и Страшног Суда. Давно је већ време да се заврши са свим тим чудовишним тврдњама протеклих векова, који из нашег Бога љубави чине нешто што Он није: „спољашњег“ Бога, Који је само алегорија земаљских царева и ништа више. Педагогика застрашивања и ужаса више није ефикасна. Напротив, она заграђује улаз у Цркву многима од оних који траже Бога љубави“. (Жив Бог. Христианский катехизис. – Лондон, 1990. – стр. 426.). Сличне тврдње се могу наћи и међу „домаћим аналозима“. (види нпр. „свящ. Георгий Кочетков. В начале было Слово. Катехизис для просвещаемых. – М., 1999. – стр. 421“).
Како видимо, амбиције „оптимиста“ су изнесене потпуно отворено и уопште нису тако скромне, како би се могло учинити.
Желимо искрено да верујемо да ће се након Свеопштег Васкрсења и Страшног Суда „богослови-оптимисти“, заједно са својим симпатизерима, наћи на десној страни.
Али њихова дела су састављана у овом трулежном и пролазном свету, и читају их људи који имају трулежна и пролазна тела, и зато није неважно приметити да је угао гледања који су они изабрали – дијаметрално другачији у поређењу са оним кога су се придржавали у том питању Оци, који су говорили: „Сви ће се спасити, само ћу ја погинути“.
Просветљени личном светошћу и посебном благодаћу Божијом, највећи умови хришћанства су прилазили овој тајни са великим смирењем, непрестано „држећи ум свој у аду и не очајавајући“ (преп. Силуан Атонски).
„Бићу тамо где и сатана“ (Ава Пимен) – такав прилаз потпуно искључује свако тле за појаву идеје завршетка паклених мука, јер скрива дубоку моралну порочност „оптимистичке“ позиције: сви ми смо пре свега оптуженици и свако расуђивање о неопходности „амнестије“ јесте некоректно – то је напад на милост Судије (Треба ли појаснити да су Свети себе сматрали достојним пакла не зато што су га сматрали пролазним, већ зато што су себе сматрали достојним вечних мука?)…
Пошто сви они у својој основи долазе до исте оне оригенистичке схеме, није сувишно подсетити се, њој посвећених, речи оца Георгија Флоровског:
„Сва подлога Оригеновог система закључује се у томе да се скине, укине загонетка времена и постојања. Заиста у томе је интимни смисао његовог познатог учења о „свеопштем васпостављању“, апокатастазису. Код Оригена то учење о „свеопштем спасењу“ не одређује се уопште моралним мотивима. То је пре свега метафизичка теорија. Апокатастазис јесте одрицање историје. Сав садржај историјског времена расејава се без сећања и трага. И „након“ историје остаје само оно што је било „пре“ историје.“ (свящ. Георгий Флоровский. Противоречия оригенизма. // Путь. № 18, 1929. – С. 109.). До тог истог закључка ћемо и ми доћи ако останемо пажљиво на самом покушају поновног успостављања у метафизичкој аргументацији „оптимиста“.
У ствари, није потпуно схватљиво зашто ту идеју сматрају за сродну хришћанству, толико да је постављају за крајеугаони камен својих расуђивања.
Црква очекује огњено преображење живота света у Царству будућег века, а не свеопшти неповратни колапс у првобитно стање. Ни о каквом враћању било кога у првобитно стање нема речи уопште, као што нема ни поновног враћања старе творевине у било какав облик. „Ево све чиним новим“ (Откр. 21:5), а не „ево све поновно успостављам старо“.
Бог „како је саздао непостојеће, тако поново ствара оне који су добили постојање – стварањем, које је божанско и више од претходног„, сведочи св. Григорије Богослов (св. Григорий Богослов. Творения. Т. И. – СТСЛ., 1994. – стр. 547.).
Свети Епифаније Кипарски, говорећи о будућем преображењу света, наводи ову слику: биће слично „измени младенца у мужа савршеног“ (ПГ. т. 41. цол. 555.).
Премиса „богослова-оптимиста“ о поновном враћању света у утробу првобитног стања, директно је противречна овој светоотачкој перспективи. У суштини, све је то одрицање историје, које обнажује нехришћанско корење те метафизичке схеме.
Прелазећи на анализу светоотачког виђења загробног удела конкретне личности, могуће је окарактерисати га као симетрично.
Вечном рају одговара вечни пакао, вечном постојању са Богом одговара вечно постојање без Бога. Заиста према тој симетричности су апеловали многи Св. Оци у спору са присталицама мишљења о коначности адских мука.
„Јер ако некада буде крај мучењу“ – пише Св. Василије Велики – „онда и вечни живот, без сумње, мора имати краја. А ако то не смемо мислити о животу, онда каква је основа да се поставља крај вечном мучењу?„;
„Као што су кажњавања вечна, тако и вечан живот не може да има касније никаквог краја“ (бл. Иероним Стридонский. 4 книги толкований на Евангелие от Матфея. – М., б.г. – стр.236.).
Сагласно том виђењу, вечни – и заиста вечни – пакао, постојао би као могућност чак и у том случају, ако од Бога не би отпао ни Луцифер, ни прародитељи рода људског. Као могућност, условљена слободном вољом створених бића, он би постојао, чак и ако се у њему не би нико нашао…
У стварности напротив, горенаведени став Цркве представља у потпуности доследно одбацивање сваке привремености у вечности: „Мораћемо да пођемо са демонима тамо где је огањ неугасиви… и не неко време или годину дана, и не на сто или хиљаду година: јер мучење неће имати краја, како је мислио Ориген, већ заувек и за вечност, како је Господ рекао“ (прп. Феодор Студит. Огласительные поучения и завещание. М., 1998. – стр. 75.).
Овде долазимо до друге основне последице метафизичке аргументације неооригениста – одбацивања произвољности слободне воље. – „Прихватити заједно са Оригеном да ће зло на крају исцрпети себе и да ће бесконачан бити само Бог, значи заборавити апсолутни карактер личне слободе: а апсолутан је заиста зато што је та слобода – по образу Божијем“ (Клеман Оливье. Истоки. М., 1994. – стр. 296.)
Овде поменути Сергиј Булгаков, који је најозбиљније разрадио „оптимистичку“ аргументацију, признавао је постојање таквог проблема. По његовом мишљењу, он је морао да се решава тако што „таква слобода… нема у себи постојаности, као напрегнута самоћа. Слобода у злу претпоставља грчевито вољни напор непрекидног бунта, и зато је са њом могуће и прекинути. „Вечне муке“ имају само одбацујућу вечност, то је само сенка, одбацивана усамљеношћу. Немогуће им је зато признати позитивну силу вечности, па се због тога не може ни потврдно говорити о њиховој неуништивости“ (прот. Сергий Булгаков. Первообраз и образ. Т. И. СПб., 1999. – стр. 357.).
Међутим, у овој варијанти решења, све изречене претпоставке су сумњиве и без доказа, почињући са постулираном нестабилношћу „одбацујуће слободе“ и завршавајући са увођењем две вечности од стране о.Сергија – позитивне и некакве одбацујуће, која се јавља као „губитак“ у поређењу са првом, и претпостављеном могућношћу „да се полети“ у вечности са постојања ван Бога, према постојању са Богом и у Богу.
На крају, у трећој тачки могуће је указати да одрицање произвољности слободне воље доводи до одрицања и саме љубави Божије, за коју се, на речима, „есхатолози-оптимисти“ тако боре: „Концепција свеопштег спасења, одбацујући вечност пакла, истовремено игнорише и непостижну тајну љубави Божије, која је изнад свих наших рационалних или сентименталних концепција у тајни људске личности и њене слободе. Љубав Бога претпоставља пуно уважење према Свом саздању, све до „вољне немоћи“ да им одрекне слободу. (архим. Плакида (Дезей). „Смерть побеждена“. Последние времена по учению Отцов Церкви // Альфа и Омега. №2 (24) 2000. – стр. 183.)“…
Основна заблуда састоји се у томе да „богослови-оптимисти“ схватају паклене муке као деловање од стране Бога, док су Св. Оци учили да је у стварности то последица изазвана самом личношћу…
Бог уопште не припрема вечност пакла. Пакао, по мисли преподобног Макарија Египатског, лежи „у дубини срца људског„. „Слично као што слепци,“ објашњава преп. Симеон Нови Богослов, „не виде сунце које сија, иако свецело бивају осветљени њиме, пребивају ван светлости, будући удаљени од ње чулом и видом; тако ће и Божанска светлост Тројице бити у свима њима, али грешници, закључани у тами, и усред светлости неће је видети… али опаљивани и осуђивани сопственом савешћу, имаће неизрециво мучење и неизразиву жалост у векове“ (прп. Симеон Новый Богослов. Творения. – М., 1892. Т. ИИИ. – стр. 123.).
Једноставно, лаконски, схватљиво и богословски беспрекорно је ту истину разјаснио још у другом веку св. Иринеј Лионски: „Свима који су сачували љубав према Њему, Он даје Своје општење. Општење са Богом јесте живот и светлост и наслада свим добрима, каква су у Њему. А оне који по својој вољи одступају од Њега, Он предаје одлучењу од Себе, које су они сами изабрали. Одвајање од Бога јесте смрт и удаљење од светлости јесте тама, и отуђење од Бога јесте лишавање свих добара, која постоје у Њему. Али добра Божија су вечна и без краја, зато је и њихово лишавање вечно и без краја, слично, као што у вези са неизмерном светлошћу, они који су сами себе ослепели или које су ослепили други бивају заувек лишени њене сладости, не зато што би им светлост причињавала муке слепила, већ зато што им само слепило доноси несрећу.“ (св. Ириней Лионский. Против ересей. – М., 1996. – стр. 505.)…
Да, Бог јесте љубав (1. Јн. 4:16) и та љубав ће бити све у свему (1 Кор. 15:28), али за оне који су постали оваплоћење мржње, она ће постати паклени огањ. Заиста о томе говоре познате речи Св. Исаака Сирина: „Мучени у геени бивају поражени бичем љубави“ (прп. Исаак Сирин. Слова подвижнические. – М., 1993. – стр. 76.)…
Мучење не може бити дуго или кратковремено, јер времена више неће бити (Откр. 10:6). „Вечност у Христу Исусу је стање постојања ван и изнад времена“ (Деликостопулос Афанасий. Вера Православная. Афины., 1993. – стр. 176.)…
Ипак, објављујући неизбежно „васпостављање свакога“ у Богу, они, сами не примећујући, упадају у фашистичко безумље „принудног раја“. „У будућем веку је потпуно немогуће не знати и не љубити Бога. Та љубав је тамо закон постојања“ (прот. Сергий Булгаков. Невеста Агнца. – стр. 505.). Тако се Небески Јерусалим лагано претвара у конц-логор…“
Јер у основи греха не лежи незнање, већ лична воља разумног бића. Заиста, и сатана и Адам су знали – много боље од нас – благост Божију, али су отпали. Њихов избор се приклонио ка постојању без Бога.
И међу људима и ангелима који су кренули за сатаном постоје они за које зло није случајна грешка, неспоразум, нити досадна немарност, већ свесни избор. Зло је за њих – пут личносне суицидне самореализације. Глупо је расправљати о томе – може ли или не може сатана да се покаје, када он не жели да се каје.
Шта треба Бог да чини са онима који не желе да буду са Њим и у Њему? За оковратник и у рај? Уништити? Не стварати? Господ не иде ни по једном од указаних путева, и заиста, зато што љуби своје створење, чак и након што га је оно одбацило..“Правду Божију су Оци, сагласно са Писмом, схватали не у смислу кажњавајућег гнева, већ у смислу таквог својства Божијег, по коме Бог сваком слободном бићу узвраћа по делима његовим, т.ј. сходно ономе где је човек сам себе одредио… правда Божија се не руководи осећањем увреде, већ моралним достојанством постојања (наглашено са моје стране – Јури Максимов). Та правда и не може да противречи љубави, јер се она не покреће жељом задовољења, која искључује љубав, већ директном немогућношћу да, не одричући Себе, подари мир и живот безакоњу“ (патр. Сергий (Страгородский). Православное учение о спасении. – М., 1991. – стр. 141, 145.).
Немогуће је не споменути значајне речи св. Јована Златоустог: „Не говори ми: где је праведност ако мучење нема краја? Када Бог чини нешто, повинуј се Његовим одлукама и не потчињавај их својим људским размишљањима.“ Шта да се ради – хришћанство је неправедна религија.
Каква је ту већ праведност – за грех једног криви су сви, за грехе свих настрадао је Један… У Православном хришћанству за односе човека са Богом није прихваћено да се мисли у категорији правде. „Ако тражиш правду, онда би нам по закону правде следило да још у почетку одмах погинемо“, продужава исти тај св. Јован Златоуст.
Друго, како је тачно приметио св. Јустинијан Велики, нема тако много правде у томе да се „они који су до краја водили живот испуњен савршенством сједине са безаконицима и содомитима и да се призна да ће се, како они, тако и други наслађивати истим добрима“ (св. Юстиниан Великий. Грамота к Святому Собору об Оригене и его единомышленниках // Деяния Вселенских Соборов. Т. III. – СПб., 1996. – стр. 538.).
На крају, неопходно је обратити пажњу на начин на који је одговорио св. Григорије Двојеслов: „Праведна би била та недоумица – говори светитељ – када би раздражени Судија посматрао само дела, а не и срца људи. Нечастиви би зато имали крај гресима, јер су стигли до краја живота. Они би желели, ако би могли, да живе без краја, да би могли да греше без краја“ (св. Григорий Двоеслов. Творения. – М., 1999. – стр. 688.).
Дубоке речи св. Григорија доводе нас до следећег опажања: у овој „оптимистичкој“ позицији одражава се изопачено, у самој ствари, јеховистичко схватање вечности, по коме следи да је вечност – продужетак нашег садашњег постојања, само уз одсуство смрти. Али Православље мисли сасвим другачије: вечност је – другачије постојање. Наш живот се прелама у њој као у слици.
Заиста зато наши греси, који одређују наше стање у моменту преламања, могу да имају утицај на то, у каквој ћемо се слици ми показати. Преподобни Григорије Синаит предлаже још једну, задивљујуће јаку слику: „Као што се зачетак паклених мука невидљиво крије у душама грешника већ на земљи, тако се и почеци небеских блага предају у срцима праведних кроз Духа Светога“. То јест, својом смрћу ми рађамо за себе онај вечни удео, који смо хранили у себи сав овај живот. У томе је и најдубље значење садашњег пролазног живота, које се игнорише у „оптимистичком“ богословљу – „овде се победницима као залог дају победни венци; исто као што се и за побеђене овде полаже почетак њиховог посрамљења и мучења“ (прп. Симеон Новый Богослов. Творения. – М., 1892. T. II. – С. 49.).“
Крајње је тешко писати на ту тему. Немогуће је не сагласити се са Оливије Клеманом, када пише да је „у духовном смислу немогуће говорити о паклу за друге. Тема пакла може да се расуђује само у терминима Ја и Ти. Еванђелска упозорења су уперена према мени, откривају озбиљност и трагичност моје духовне судбе“.
Добро је позната прича из Древног Отачника о монаху коме се јавио Анђео држећи у рукама душу брата којег је овај осудио и који га је питао: „У који део пакла ми предлажеш да га бацим?“, након чега је монах, покајавши се, ускликнуо: „Господе, опрости и мени и њему!“ Бог не жели смрти грешника. Разуме се, ни православни хришћанин не може да жели ничију пропаст.
Али сама поставка питања о свеопштем спасењу је некоректна. То је пре свега дубоко лично питање. Сваки колективизам је овде неумесан. Немогуће је рећи: „Ако ће се спасити само пет процената, то противречи Божијој љубави, е али ако буде две трећине, куд ћеш боље.“ Наравно, ако ћемо прилазити питањима есхатологије полазећи из статистичких критеријума, онда тада следи да као заиста идеално признамо само 100 %-но спасење. Али, судећи по томе како нам је откривено у Светом Писму и Светом Предању, Бог има другачији поглед на те ствари…
То не значи да је овде реч о самосталном спасењу. Ван Цркве нема спасења. Нико се не спасава сам. Али Црква – није колектив. Црква је богочовечански организам и заиста то указује на лични карактер тајне спасења: „Личност процветава у саборности Цркве“ (прп. Иустин Попович. На богочеловеческом пути. Спб., 1999. – стр. 105.). Управо зато, како сведочи св. Григорије Палама, чак и ако би се међу људима нашао само један праведник, који је постао такав по својој вољи, у очима Божијим би то оправдало и стварање света и отпадање свих осталих разумних бића.
Светом Амвросију Медиоланском припада прекрасна изрека: „Један те исти човек је истовремено и спасен и осуђен“. Сваки човек потенцијално може да се спаси. И не само човек. Климент Александријски, Св. Василије Велики и Немезије Емески писали су да је пре Адамовог пада могућност покајања постојала чак и код сатане. Штавише – много након грехопада преподобном Антонију Великом је од Бога био дан чин покајања за демоне. То јест чак и сада за Господа нема проблема да прихвати онога који се каје.
Међутим, за протеклих 16. векова није познат ни један случај коришћења тог чина. И то много говори. За зле духове покајање није могуће, не зато што им је забрањено да се кају и не зато што Бог није моћан да им опрости, већ само зато што су се они сами толико дубоко укоренили у, са њихове стране, слободно изабраном стању одступништва, да не желе и никада неће пожелети да се врате Богу. У томе се и састоји, како пише св. Григорије Двојеслов, „разлог зашто се не моле за сатану и за ангеле његове, осуђене на вечну казну“ (св. Григорий Двоеслов. Указ. соч. – стр. 689.).
Наравно, таквих људи, који су се свесно предали сатани и доследно и принципијално одбацују љубав Божију, на срећу, није много. Међутим, постоји друга, много већа по броју категорија – то смо ми, „прости“ грешници, ми који иако и желимо да се нађемо у рају и сматрамо да смо својим животом угодили Богу, али који у потпуности можемо да се након Суда нађемо међу одбаченима.
Све приче Новог Завета су есхатолошке, и све оне говоре о томе. Не само они који су за оца свога изабрали сатану, већ и они који су цели живот говорили: „Господе, Господе!“ могу поћи у муку вечну. Не само они који су се отказали да дођу на Свадбу Царства, већ и они који су дошли на њу у неприкладној одећи могу да се нађу у тами најкрајњој, где ће бити плач и шкргут зуба.
Шта чинити, када схватамо да смо толико поражени грехом, да чак и са најужим, најгрубљим и најтелеснијим оквирима, иза којих не може изаћи наш одебљали разум и да са свом могућом снисходљивошћу, ми сами пре свега потпадамо под тај приговор еванђелске истине? Ми можемо само да молимо Господа за опроштај нама и нашим ближњим, остављајући наш општи удео на вољу милости Божије, али не тражити свеопште помиловање, доводећи то на логичку базу. Ми смо сви оптуженици, сваки од нас је достојан да буде осуђен и свака осуда и казна ће бити милостивија од онога што смо заслужили.
Шта да радимо?
Да се молимо? Да.
Да се надамо? Да.
Наравно, не можемо до краја знати ни свој удео, ни удео наших ближњих. Али можемо и дужни смо да понављамо оно сведочанство које нам је оставио Господ у Свом Јеванђељу, оно сведочанство које налазимо и код Светих Отаца…
СВЕТИ ИСАК СИРИН
…Учење Преподобног Исака Сирина о свеопштем спасењу се не може сматрати догматским изразом вере Цркве, међутим, оно изражава ону хришћанску наду која је била својствена многим Оцима Цркве. Учење о коначном спасењу свих људи и демона налази се у делима Св. Григорија Ниског. Могућност спасења свих људи допуштали су такође Св. Григорије Богослов, Преп. Максим Исповедник и Преп. Јован Лествичник“ (Тамо – стр. 282-283). О св. Григорију Ниском ће бити речи доле. Што се тиче осталих, овде поменутих Отаца, потпуна неоснованост навода је прекрасно доказана у рецензији А. И. Сидорова, тако да нема потребе да се понављају његове речи. Нико од њих није говорио о неповратном спасењу свих људи…
СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ НИСКИ
Шести Васељенски Сабор је укључио име Св. Григорија Ниског у број „светих и блажених отаца“, а Седми Васељенски Сабор га је чак назвао „оцем отаца“.
Што се тиче Константинопољског сабора 543. године и Петог Васељенског Сабора, на којима је био осуђен оригенизам, онда је веома значајно да иако је учење Григорија Ниског о свеопштем спасењу било добро познато Оцима оба Сабора, њега нису поистоветили са оригенизмом.
Оци Сабора су били свесни да постоји јеретичко схватање свеопштег спасења (оригенистички апокатастазис, „који се налази у вези“ са идејом преегзистенције душа“), али постоји и његово православно схватање, засновано на 1. Кор. 15:28″ (иером. Иларион (Алфеев). Мир Исаака Сирина. М., 1998. – стр. 308.).
„Пети Васељенски Сабор није разматрао питање о дужини трајања паклених мука. Император Јустинијан је патријарху Мини предложио 543. године своје сопствено учење. Патријарх је израдио тезе против неооригенизма. Папа Вигилије их је потврдио. Грешком су их приписали Петом Васељенском Сабору. То учење представља само лично мишљење, а учење Св. Григорија Ниског, које му је супротно, никада није било осуђено“. (Евдокимов П.Н. Женщина и спасение мира. Минск., 1999. – стр. 122.).
„Бог жели да се сви људи спасу. Верујемо ли ми да ће Божија замисао да претрпи неуспех? Или се можемо надати на коначни апокатастазис – „васпостављање“ свих твари, у коме ће свако разумно биће (укључујући чак и сатану) бити спасено. Заиста, такво учење о свеопштем спасењу је штитио Ориген. За то га је осудио Пети Васељенски Сабор. Свети Григорије Ниски је такође изражавао наду за коначно спасење сатане. Али он је то чинио опрезније, и зато није био осуђен. Зато у Православљу учење о „апокатастазису“ (у уздржаној варијанти) заузима законито место“ (еп. Каллист (Уэр). Понимание спасения в православной традиции. // Страницы №3 1996. – стр. 34.).
Без обрзира како се то чини – неукусно код Евдокимова, елегантније код оца Илариона, опрезније код епископа Калиста, логика код „оптимистичких патролога“ је иста: није осуђено, значи – одобрено је (Закључак крајње чудан. Осудивши са именом Оригена, идеју преегзистенције душа, Оци Петог Васељенског Сабора нису у вези са тим поменули Немесија Емеског, који се такође придржавао те заблуде. Зар је могуће, на основу те чињенице, донети закључак да је ту идеју осудила Црква само у Оригеновој интерпретацији, „али да постоји и њено православно схватање“ у интерпретацији Немесија?)
Међутим, да ли је тако у стварности? И какав је заиста однос Цркве према есхатолошком учењу великог Ниског светитеља? Навешћемо кратак преглед мишљења Светих Отаца на ту тему.
Преподобни Варсануфије Велики, будући упитан о том мишљењу Св. Григорија, које је он пре тога осудио као јавно одступање од Православља, одговара: „Не мислите да људи, чак и свети, могу савршено да достигну све дубине Божије… Ако овај свети муж и говори о горепоменутим мишљењима, нећеш наћи да он потврђује своје речи као да је имао потврду свише, већ су оне проистекли из учења његових претходних учитеља и он, верујући знању и њиховој мудрости, није питао Бога да ли је оно истинито“ (преп. Варсануфий Великий и Иоанн. Руководство к духовной жизни. М., 1995. – стр. 388.).
Свети Герман Константинопољски се такође изјаснио одрично, али при томе са допуштењем оштећења дела св. Григорија од стране оригениста: „Они којима се допала та бесмисленост, да тобож за демоне и за људе, подвргнуте вечној муци, треба некада очекивати избављење… приступили су чистим и здравим делима његовим и додали мрачни и погибељни отров Оригенових бунцања“ (Цит. по: митр. Макарий (Оксиюк). Эсхатология св. Григория Нисского. – стр. 565.).
Свети Марко Ефески, наводећи опширне наводе из св. Григорија, кличе: „Зар ми не поступамо правилно, што не примамо на веру такве речи св. Григорија Ниског, сматрајући их или подметнутим, или, ако су чак и истинске, не примајући их, као оне које противрече Писму и заједничким догматима?“ (св. Марк Ефесский. Второе слово против чистилища. / арх. Амвросий (Погодин). св. Марк Ефесский и Флорентийская уния. N.Y., 1963. – стр. 132.).
Преподобни Максим Исповедник, одбацујући мисао о апокатастазису, сматрао је да се код св. Григорија тај термин „употребљава у смислу васпостављања спознајних сила човека у оно стање правилног односа према истини, у коме су они изашли из стваралачких руку свог Творца“ (митр. Макарий (Оксиюк). Указ. соч. – стр. 575.).
Опште мишљење Цркве је у једној реченици изразио Св. Фотије Константинопољски: „Оно што је код св. Григорија, епископа Ниског, речено о васпостављању (peri apokatastaseon), не прихвата се од Цркве“ (Photius. Bibliotheque, ed. R. Henry, IV vol. Paris, 1965. – P. 291a.).
Не прихвата се, без обзира да ли је то интерполација јеретика, да ли су то сопствене мисли древног Светитеља, или су неправилна тумачења његових аутентичних мисли. Примери другог становишта некога од Отаца у вези са есхатологијом св. Григорија Ниског нису познати и то не оставља места ни за какве шпекулације.
ПРЕПОДОБНИ СИЛУАН АТОНСКИ
… Једна ствар је молити се за спасење свих – и Православна Црква на дан Свете Тројице, коленопреклоно се моли за „оне који су држани у аду“ и верује да те молитве нису бесплодне.
Али потпуно друга ствар је тврдити и рационално заснивати неопходност и неизбежност свеопштег помиловања, а то је Црква већ недвосмислено осудила.
И Духом Светим вођен преподобни Силуан те две ствари никада није мешао. „Слава Господу, што нам је даровао покајање и покајањем се сви спасавамо, без изузетка“, писао је Преподобни и ту додавао: „Неће се спасити само они који не желе да се кају, и у томе ја видим њихово очајање и много плачем, жалећи их“ (прп. Силуан Афонский. Писания. Ивановское, 1997. – стр. 88.).
Преподобни Силуан је схватао да је „наша воља гвоздена стена између нас и Бога и која нам не даје да се зближимо са Њим или да созерцавамо милост Његову“ (прп. Силуан Афонский. Указ. соч. – стр. 77.).
„Јадни су они људи који не знају Бога. Они не виде вечну светлост и након смрти иду у вечни мрак. Ми знамо о томе, јер Дух Свети у Цркви открива светима, шта је на небесима и шта је у паклу“ (прп. Силуан Афонский. Указ. соч. – С. 29.)
Доводећи до краја кратко путовање у патролошка истраживања „есхатолошких оптимиста“, долазимо до истог закључка као и А. И. Сидоров: „Пред нама је у потпуности свестан покушај да се у Православље убаце, под покровом тобож „светоотачких“, мишљења јавно погрешна и јеретичка“ (Сидоров А.И. Проблемы творчества прп. Исаака Сирина. // Православное книжное обозрение. Нояб. 1998. – стр.5.)…
На покушаје поновног рађања идеја апокатастазиса у 20. веку Црква је реаговала исто као и у четвртом и шестом веку:
Архијерејски Сабор из 1935. године, који се одржао под председништвом Заменика Патријарха, Митрополита (касније – патријарха) Сергија (Страгоородског) и посвећен учењу проте С. Булгакова, поновио је:
„Немогуће је заборављати да се ђаво већ не може обратити, а такође и сви они који су му се предали. Значи, упоредо са „градом Божијим“ и „ван“ њега (Откр.22:15) заувек остају области одбацивања, „друга смрт“ (Откр. 21:8). Откровење не зна за апокатастазис целокупне творевине, већ само за обожење оних који ће бити са Христом. „Бог ће бити све“ само „у синовима Царства“, све у онима чија се воља поистоветила са вољом Божијом (М.П. К вопросу о так называемом „единоличном мнении“ митрополита Сергия. // Символ. №39. 1998. – стр. 166.)
Испод тога се, поред будућег патријарха Сергија, потписало 10 епископа, што је у оно време састављало скоро сву пуноћу епископата Руске Православне Цркве која се налазила на слободи. Већина од тих архијереја је касније примила мученички венац).
О аутору 
Свештеник Георгије Максимов је добро познато име у Руској Православној Цркви и широм православног света. Носи академску титулу доктора теологије, професор је на Московској духовној семинарији и Сретенској духовној семинарији, члан је Комисије за мисионерску делатност Руске Цркве, члан је стручног савета при Министарству правде Руске Федерације за борбу против религиозног екстремизма, члан је Комисије Руске Православне Цркве за међурелигијски дијалог, аутор је више од 30 књига и 200 богословских радова, учесник разних међународних конференција и познати мисионар Православне Цркве.
kursevi. svedokverni.com
