Недавна одлука архиепископа Елпидофора да крсти усвојено дете отворено геј пара у Грчкој само је најновији додатак низу акција које су подигле православне обрве и које су уследиле након његове одлуке да посвети за епископа архимандрита којег је расчинила Руска православна црква ван Русије, као и његова про-абортус примедба на Маршу за живот о томе да жене имају аутономију над сопственим телима.
Крштење детета је било замишљено као демонстрација колико је архиепископ „прогресиван“ и заиста је добио такве похвале од предвидљивих про-геј медија. То је део истог мозаика са његовом про-абортус опаском на митингу Марш за живот који даје боју оптужби да је Грчка православна црква у Америци једноставно Протестантска епископална црква у византијској одећи.
Али, овде бих желео да испитам не понашање и вредности архиепископа, већ основније питање услова који морају бити испуњени пре него што се било која беба може крстити. (Спојлер упозорење: геј пар који је тражио крштење у Грчкој није испуњавао ове услове.)
Почињемо посматрањем нераскидиве везе између крштења и вере.
Веза је стара колико и Марко 16:15-16, која гласи: „Идите по целом свету и проповедајте јеванђеље свему створењу. Ко је поверовао и крстио се, биће спасен”. Имајте на уму да је вера повезана са крштењем као један од услова. Због тога се у сваком обреду крштења од кандидата тражи исповедање вере. То јест, кандидату се поставља низ питања у некој врсти литургијског пропитивања и мора да одговори на одређени начин пре него што крштење може да се настави.
Тако читамо следеће у Апостолском предању, документу који изражава литургијску праксу Рима у раном трећем веку. Онај који крштава „ће рећи: ‘Верујете ли у Христа Исуса, Сина Божијег, који се родио од Духа Светога од Марије Дјеве, и распетог у време Понтија Пилата који је умро, и васкрсао трећи дан, жив из мртвих, и вазнео се на небо, и седи с десне стране Оцу, који ће доћи да суди живима и мртвима?“ И када каже: „Верујем“, поново ће се крстити (друго од три потапања)“.
Црква је прво испитивала кандидата да би утврдила да ли кандидат има веру — и то не било какву веру, већ веру Цркве. Зато су питања била тако детаљна, јер су постојале и друге ривалске групе са другим верама — групе као што су докетички гностици који нису веровали да је Христос рођен од Марије или да је разапет.
Питања су била детаљна јер су била у сврху искључивања кандидата који су имали такве гностичке ставове. Јасно је да рана Црква није посматрала „инклузивност“ (та модерна магијска реч) као нужно добра или врлину саму по себи. То видимо и у нашем данашњем византијском ритуалу крштења. Кандидата за крштење питају (три пута, ни мање ни више!) да ли се одриче Сатане и свих његових дела. Затим, након што се три пута одрекао Сатане, поново га три пута питају да ли се одрекао Сатане. Након тога следи сличан низ поновљених питања у којима се пита да ли се кандидат сједињује са Христом и да ли верује у Њега. Ово исповедање Христа укључује кандидатово рецитовање Никејског Символа вере, након чега следи још један троструки низ питања у којима се пита да ли се сада сјединио са Христом.
Ово додаје ватру у крштење и то је учињено као израз апсолутне неопходности израза одбацивања Сатане и прихватања Христа вером. Обратите пажњу на неопходност одбацивања Сатане као и на неопходност прихватања Христа. На ово ћемо се вратити касније.
Затим примећујемо да је веровање у Христа укључивало промену понашања кандидата. У Јерусалиму крајем четвртог века, на пример, од кандидата се тражило да приложе доказе о промењеном животу пре него што се крштење настави. Епископ би сео у цркву окружен својим презвитерима. „Тада се један по један уводе они који траже крштење, мушкарци долазе са очевима, а жене са мајкама. Док улазе један по један, епископ поставља комшијама питања о њима: ’Да ли овај човек добро живи? Да ли је пијаница или хвалисав?’ Пита за све озбиљне људске пороке. Ако му његова испитивања покажу да неко није починио ниједно од ових недела, он записује његово име; али ако је неко крив, речено му је да оде, а епископ му каже да треба да исправи своје путеве пре него што дође до Фонтане“ (из дневника Егерије, глава 45).
Овде видимо шта је било изражено у питањима крштења – наиме, да вера у Христа нужно повлачи за собом одбацивање Сатане, а да се одбацивање Сатане изражава у животу праведности, у складу са учењем Христа и Његове Цркве. Црква стога захтева не само интелектуални пристанак на одређене догме, већ посвећеност моралном животу како је дефинисано њеним учењем. Ако недостаје ова морална компонента, крштење се можда неће наставити; кандидат мора „отићи“ и „изменити своје путеве пре него што дође до Фонтане“.
Затим, напомињемо да се ови услови не одричу у случају одојчади.
Уместо тога, претпоставља се да ће они који одгајају децу то чинити на начин да ће дете само доћи до тога да се држи вере и живи животом који таква вера захтева. Зато Црква прихвата речи кума као прихватљиву замену да дете сам одговара на питања. Да још једном цитирам Апостолско предање: „Сви који могу да говоре сами за себе, то ће учинити. За оне који не могу да говоре у своје име, говориће њихови родитељи или неко из њихове породице”. Зашто су родитељи или неко из породице одређени да замене говорника ? — Јер то су људи који ће одгајати дете да има потребну веру и праведност. На крају, можемо повезати тачке.
Ако је за крштење неопходно искрено и жарко прихватање вере и морала Цркве, и ако они који доводе децу на крштење тиме обећавају да ће одгајати дете у тој вери и моралу, онда је само онима са том вером и моралом дозвољено да доводе такву децу на крштење. Ако родитељ не дели веру Цркве или ако он или она одбацује морал Цркве, онда тај родитељ није у позицији да додведе дете на крштење.
Толико је просто.
Нико нема „право“ на крштење; кандидат мора да испуњава одређене услове.
Може се додати још неколико напомена. Често слушани поклич „Пустите децу да дођу к мени“ (из Марка 10:14) потпуно је ирелевантан за ово питање, не само зато што деца у тексту нису долазила да се крсте, већ и јер су мајке које су их доносиле очигледно имале жарку веру. Речи се не могу ишчупати из контекста и користити као морална батина за рушење доследне крсне дисциплине Цркве од почетка која је постављала захтеве од кандидата у смислу вере и усклађености са њеном моралном праксом. Осим ако родитељи који сада доводе децу имају исту горљивост вере и морала као мајке које доводе своју децу Исусу, овај текст нема никаквог значаја за дискусију.
Ово није, како се понекад каже, „окривљавање деце за неверство родитеља“, већ једноставно признање да такви родитељи нису надлежни да доведу децу на крштење. Крштење такве деце не би резултирало тиме да деца постану побожни хришћани, већ отпаднички хришћани, јер деца не би била васпитавана да буду прави хришћани, већ само номинални.
Сакраменти нису магија, због чега се увек тражи вера од оних који долазе у крстионицу.
И недвојбено је боље бити поштен паганин него отпаднички хришћанин, јер паганин се увек може покајати и постати прави хришћанин, док само номинални хришћанин може да замишља да је прави хришћанин, а да животом показује да то у ствари није.
Дакле, када је све речено и урађено, право питање је следеће: шта се тражи да неко дође на крштење? Шта је хришћанска вера?
Одговор: Хришћанска вера се састоји од одрицања од свега што човек има у потпуној послушности Исусу (видети Лука 14:33).
Само давање интелектуалног пристанка на одређене пропозиције оличене у Символу вере није права вера и није довољно за спасење. Зато Црква чини све то литургијско пропитивање пре крштења. Бркање интелектуалног пристанка и спољашњег поштовања са правом вером и последичном моралном праведношћу је погубно, јер даје лажни осећај духовне сигурности.
Државне цркве (као што су оне у Енглеској и Грчкој) обично крсте сваку бебу доведену у фонтану под претпоставком да родитељи припадају тој вери. Погрешност ове претпоставке доказује број људи који заиста посећују Цркву сваке недеље. Што је још важније, ова лажна претпоставка је опасна, јер подстиче људе да замишљају да су хришћани, а заправо нису.
Није им довољно дати интелектуални климоглав на црквене догмате; треба да се покају и да у потпуности предају своје животе Христу. Иначе имају име хришћанско, али не и стварност спасења.
Крштавајући насумично, Црква несвесно искривљује и разводњава Јеванђеље не инсистирајући да се испуне прави услови неопходни за крштење. Недавно крштење усвојеног детета отвореног хомосексуалног пара од стране архиепископа Елпидофора је спектакуларан пример овог изобличења и разводњавања.
Није довољно бити грчка славна личност или дугогодишњи пријатељ архиепископа пре него што неко може довести дете на крштење, мора се покајати и живети по Јеванђељу.
Отац Стивен Фарли
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/nootherfoundation/on-baptizing-infants/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објвљено: 08.08.2022.
