Отац Думитру Станилое је једна од најзначајнијих личности Православне цркве у Румунији у 20. веку, „Патријарх румунске теологије“. Његова многа дела укључују коментаре о Оцима Цркве, румунски превод Филокалије и његово ремек-дело Православна догматска теологија из 1978.године. Отац Думитру је издржао неколико година затвора због своје вере у рукама комуниста, након чега је у име румунског Светог синода често путовао на међународне конференције да би поделио своју теолошку визију. Упокојио се 1993. у деведесетој години живота. У наставку нудимо његов рад на тему „Крст као средство освећења и преображаја света“ као молитвено сећање на светле успомене оца Думитруа.
Кроз Крст је Христос осветио своје тело – везу са светом. Одбацио је искушења која му је послао свет, то јест да окуси задовољства, да неспутано задовољи своје потребе или да избегне бол и смрт. Ако на исти начин одагнамо искушења греха и стрпљиво трпимо смртни бол, светост се може из Његовог тела ширити на сва тела и широм света.
Православна црква не каже да је Христос кроз Крст оставио творевину, већ да ју је вратио у рај – рај врлине за оне који из љубави према Њему прихватају крст Његов. Дакле, крст је Христова сила која, уколико је усвојимо, може довести свет у рај. У ту сврху Христос остаје са нама до краја времена. Без сумње, прави рај ће настати тек после васкрсења света.
Стварање је претворено у бојно поље међу људима због похлепе и себичних страсти уопште. Али се може вратити у своје рајско стање кроз Крст. На празник Воздвижења Часног Крста 14. септембра, православна црква пева: „У рају старом, дрво ме оголе, јер давши плодове своје да једем, непријатељ донесе смрт. Али сада је дрво крста које нас облачи у одежду живота постављено усред земље и цео свет је испуњен безграничном радошћу“ (Химна празника). Зато се рај поново отворио, јер је „светлећи мач” (Пост. 3, 24) који је блокирао улазак у њега због људске похлепе, није више могао да га држи затвореним. Јер сада је Христос ушао у рај, отворивши га, у људском обличју носећи дрво крста, кроз које је победио похлепу одрекавши се самог себе. И сви они који то исто чине, ући ће и у рај.
Сигурно је да постоји рај у који душе верних улазе после смрти. Али овде на земљи такође може постојати рај који се развија, враћање првобитног раја. Може се развити кроз Крст, који је подигнут усред земље и који људи прихватају као правило свог живота. Рај душа верних после смрти већ постоји захваљујући њиховим земаљским животима који прате дух Крста. На крају, еволуирајући земаљски рај постаће савршени и вечни рај након општег Васкрсења.
Али без напора да се земља, у извесној мери, учини рајем, она никада не би напредовала ка рају иза. У ту сврху Христос остаје са нама до краја света.
Ми већ имамо на земљи предокушај есхатолошког раја. У другој химни, Православна Црква пева: „Какво дивно чудо! Пресвети Крст, животворно Дрво, данас се подиже увис и показује свету. Сви крајеви земље славе, сви демони плаше; какав је велики дар изливен на нас смртне!“
Улога Крста у освећењу и преображају света је очигледна у свим химнама Православне Цркве. Као што је Тело Господње освећено Крстом, тако су и наша тела освештана, као и наш однос према свету и сам свет. Освећење примамо Силом Христовом, унутар које Крст задржава своје присуство и продужетак је Његовог разумевања, стрпљења, безгрешног става према свету и постаје химна хвале Оцу, принос Њему свих односа у свету.
Због тога се у Православној Цркви крстом жртвују и приносе сви људи и све ствари. Хришћани се крсте и траже снагу да се понашају чисто према свету. Крстом изјављују своју жељу да буду духовно уздигнути својим трудом; да славе Бога кроз сва своја дела и страдања у свету, па и кроз своју смрт; да живе и умру у славу Божју, да на сваки начин покажу да жртвују своје Ја за Њега.
Крстом Црква освећује све: воду којом кропи верне, храну, куће, баште и њиве својим плодовима, дарове који се приносе Богу. Крст их све освећује, прочишћава у оној мери у којој су способни да приме, чинећи Бога, Господа њиховог, јасним.
Крст их, између свега осталог, ставља у општење са Богом. Све се приноси Богу као дар. Све наше црквене службе почињу и завршавају се крсним знамењем. Сви главни гестови богослужења повезани су са крсним знамењем, јер се кроз крсни знак преноси сама сила Христова, до те мере да Га, крстећи се, призивамо у душу и простор око нас.
Овим знаком верни долазе у сусрет Сили Христовој, обећавајући да ће принети чисту жртву Богу, да ће поступати са чистотом у сваком свом чину у свету. Због тога је знак крста увек призивање Свете Тројице. Јер Тројство је оно које покреће наше спасење и из крста долази божанска сила која делује у свету, да би га осветила и преобразила. Ово се дешава кроз Крст у свету.
Сила крста не чисти само верне и њихов однос са светом, већ и сам свет. Крст поништава демоне који изазивају зло и покрећу искушења кроз воду, вино, воће и људе.
Верници знају да крсним знамењем, у свим својим поступцима и на свим путевима свог живота, при сваком додиру са природом и људима, као ослонац имају Духа Светога. Постоји посебна веза између Светог Духа и Крста, јер је крст напор човека на освећењу, док је Свети Дух божанска сила која прочишћава. Човек и Дух Свети су тандем.
Крст је чистачка сила васељене. А када са вером и одлучношћу чинимо знак, за чист живот у свету, долази сила Духа Христовог, Онога Који беше чист у свету. А ми избегавамо грех и чекамо смрт. Крст нам даје ову Христову силу јер, имајући то на уму, желимо да се угледамо на његов пример и да се у свету понашамо без себичних страсти, у духу зреле уздржаности, мира и слоге са другима.
„Крст је оружје против ђавола“, пева Православна црква. То је оружје против свих оних искушења и махинација ђавола, против страсти које изазивају свађе, против неумољивости. Крст је оружје против ђавола утолико што јача у нама дух жртвовања, заједнице са Богом и међу људима.
Само Крст, укротивши наше себичне страсти и лабавећи прекомерну везаност за свет који се сматра једином стварношћу, може донети трајни мир међу људима и народима.
Свети Оци су изјавили да од нашег очишћења од страсти зависи виђење Бога у свету, односно видљивост Бога у свету. Ову идеју је теоријски, на посебан начин, разрадио Свети Максим Исповедник. По њему, када посматрамо ствари и ослободимо се страсти, ми враћамо њихов прави смисао, то је да видимо Бога кроз њих и у њима: „Смисао је погођен страшћу; сложено мишљење састоји се од страсти и смисла. Ако одвојимо страст од смисла, оно што остаје је узвишено размишљање.“ (400 поглавља о љубави III, 43, ПГ, 90, 1029). То не значи уништење света, већ поновно откривање истине његових значења – која нису била искривљена страстима – и његове божанске транспарентности.
Када узмемо Крст, постајемо, силом Крста Христовог, нова творевина (2 Кор. 5, 16-17) како каже Свети Павле. У овом стању све видимо [као] од Бога (2. Кор. 5, 18), како он даље каже. На тај начин припремамо творевину да достигне стање ослобођења до којег ћемо и ми достићи: као деца Божија, а не више као робови света и страсти. Јер се ни свет не радује оном пропадању у које смо га ми, павши, увукли и постали његови робови, уместо његови господари. Стање слободе које ћемо достићи одговара стању славе у којем можемо учинити и свет причасником (Рим. 8, 31).
Творевина је још увек у својим порођајним мукама у погледу овог истинског и новог начина свог постојања. Они су бол крста који носиш без греха. Крст се потврђује као једино средство којим свет прелази у нови облик постојања, где Бог постаје видљив као Онај Који је свима све. Он је једини начин на који можемо доћи до најсјајније вечере, која обилује знањем о Божанској Речи, где Га творевина чини виднљивим у свој Његовој пуноћи и ми улазимо у директан и чист дијалог са Њим. Тако ће се сав свет пројавити у Њему и у нама, као садржај дијалога, као светлећа прозирност кроз коју ће нам Он постати познат у свим богатствима која нам је дао (Свети Максим Исповедник, Амбигуа, П.Г. 91, 1373).
Све ће се то десити захваљујући Крсту Христовом, ако га прихватимо као свој. Само кроз светлост и силу Крста, који ће се појавити на небу, знак Сина Човечијега на Његовом славном Доласку (Мт. 24, 30), свет ће се на крају показати као ново небо и нова земља (Откр. 21, 1).
Протопрезвитер Думитру Станилое, Στο φως του Σταυρού και της Αναστάσεως (У светлости крста и васкрсења), Свети манастир Преображења Спасовог, Кими, стр. 27-35.
Објављено 5.12.2021.
Преузето са: pravoslavie.ru
Превод за Чудо: Давор Сантрач
