Када је јеромонах Варнава (Николић) дошао у запустели средњовековни манастир Попшицу на обронцима Сврљишких планина имао је само једно магаре и 50 евра у џепу. За пет година уз помоћ верника обновио је светињу коју је зуб времена, али и људски немар, претворио готово у рушевину.
Ни епископ нишки Иринеј није баш веровао да ће млади калуђер успети да за кратко време оживи манастир Светог архангела Гаврила. „’Немој да побегнеш, ако ти се не свиђа, имам и бољих манастира’, поручио ми је владика када сам први пут полазио за Попшицу“, прича отац Варнава, родом из Ирига који је монашко искуство стицао у манастирима Радовашница, Фенек и Хопово.
По једном предању манастир је основао Свети Сава. По другој легенди црква је подигнута на месту сусрета дуго раздвојене браће Вује и Грује из Рудника код Милановца. Ова светиња се помиње и у турским пописима из 15. и 16. века, а последњи пут је обновљена 1896. године у време епископа тимочког Мелентија.
У манастиру где су некада током лета радо боравили краљ Петар, а после и његов син краљ Александар Карађорђевић, па и Никола Пашић, оцу Варнави у почетку су „комшије“ били вукови, лисице и дивље свиње. Први му је у помоћ прискочио отац Драгиша, архијерејски намесник из Сврљига, а онда су почели да долазе и верници. Највише из Београда, Срема, Љига и Ваљева. Почела је дренажа терена, а затим обнова фасаде цркве и звоника. Купола храма добила је и нови бакарни кров, а ове године на храмовну славу Светог архангела Гаврила владика Иринеј освештао је и обновљени конак, некада парохијски дом изграђен 1927. године. Остала је још да се обнови зграда сеоске школе, некада богословије Светог Саве из 1883. године. Планирано је да се овај објекат претвори у конак за госте, јер се налази изван манастирске порте.
„Све ово урађено је из љубави. Монах може само да се моли Господу да му Бог подари, јер ја са сестринством мало шта могу да учиним . Преостаје нам да обновимо школу и осим општине Сврљиг могла би да нам помогне и некадашња Дуванска индустрија из Ниша. Њихови радници су зграду богословије користили као одмаралиште“, каже старешина овог сада женског манастира.
Али, у обнови ове светиње, у подножју Љубовника и Раила, смештене у храстовој шуми богатој изворима, није ишло све глатко. Пре свега због неразумевања надлежних у Заводу за заштиту споменика културе у Нишу.
„Пола века светиња није била под заштитом и сва се урушила, а када смо почели да је обнављамо дошли су и забранили нам радове. Због тога смо владика и ја морали да идемо на суд. Не схватају да нико не може бити бољи чувар светиње од калуђера и свештеника. Ми смо сав свој живот поклонили Богу и Цркви“, невољно се присећа старешина овог манастира кроз какве су све тешкоће пролазили да би Света литургија поново почела да се служи у овом манастиру. Међу верницима који долазе у манастир из свих крајева Србије може се чути да се у овом манастиру дешавају чуда. Многи брачни парови су тек после доласка у Попшицу добили децу.
Има и случајева чудесних исцељења. После Ивањдана једно дете је проходало, а народ који се окупио на слави прича и о девојчици којој се после умивања на манастирском врелу лековитом водом повратио вид.
Једни то приписују молитвама, други чудотворној икони пресвете Богородице Брзопомоћнице која је стигла из Румуније. „Сви наши манастири су духовне ризнице и апотеке где се за душу налази лек. Бог чини чуда, а ми монаси смо само посредници за онога за кога се молимо. Било је исцељења, али не волим да причам о томе. Народ нека каже“, скромно одговара отац Варнава.
Иван Миладиновић из Сврљига прича како је у манастир овог пролећа дошао један младић из Ниша којем су доктори хтели да ампутирају руку: „У сну је видео цркву и у њој једну предивну Богородичину икону. Била је то Брзопомоћница из Попшице коју пре тога никада није видео. Када је дошао у манастир отац Варнава му је читао молитве испред те иконе Мајке Божје и рука му се врло брзо исцелила“.
На молбу да каже нешто више о тој икони, јеромонах Варнава кратко каже: „Свака икона је света и чудотворна ако човек верује. Знате, човек почне да псује Бога па кад види икону угризе се за језик“.
Политика
