У животу, након бројних битака са собом, другима и самим Богом, схватићемо да се неки проблеми мењају, неки врло мало, а неки никако.
Ове последње, који нас највише просвећују, мораћемо да прихватимо, пригрлимо и научимо да живимо са њима.
То није нимало једноставно, и на почетку неће бити учињено са осмехом и радошћу. Напротив, прихватању ће претходити страх, безбројни покушаји порицања промене, пуни бола и агоније док не дође време за спознају: „Морам да научим да живим са својим крстом…“.
Уосталом, само онај ко је распет, очекује Васкрсење. Васкрсење претпоставља крст и у овом животу нисам срео ниједног човека који се није попео на Голготу.
Немојте правити грешку и поредити и мерити људским логичким мерама оно што вам се дешава. Искрено, нема увек све смисла кад се све тумачи сопственим мерама и схватањима. Оно што је изван нас, морамо научити да пуштамо да се догоди. Односно, да се уздамо у Бога и ток живота.
Да будем искрен, са многим нашим проблемима провешћемо цео живот. Живећемо заједно. Па, хајде онда да олакшамо себи ствари. Уосталом, они који живе срећно, нису решили све своје проблеме, једноставно су донели одлуку да њихов крст не сакрије васкрсење.
Отац Хараламбос Пападопулос
orthodoxia.online
Превела редакција Чудо
