Под грмом дивље руже умире срна, од синоћ лежи ту. Није имала снаге са осталима да пређе реку…
Гледају је са бора два стара гаврана црна, низ гране јаблана и лески сунчеви зраци теку…
Око ње лебди црног глога тих шапат и веселе пчеле падају на медунике жуте, од погледа злога крију је бурјан и папрат, срце све слабије бије, споро теку минуте…
Уз лаган ветар трепери вилиних коњица свита, у ниском лету они око ње уморне броде и лептирице ливадске у густој трави скрите гледају, а она је жедна, да јој је само кап воде…
У житу весело јато сунчеву песму пева, са свог лежаја под грмом срна их јасно чује и препознаје песму плаворепих шева, слуша – гавран са бора нешто им довикује…
Гледа – поворка мрава ка обали реке корача и јастреб се вину у небо, до самих облака оде. Одлете и гавран са бора у класје златно паде…
Долетеше шеве из жита, у листу зеленог драча донеше срни воде…
А најмања од свих њих пољубац кљуном јој даде…
