Наташа иде кроз поље, дан блиста,
високо на небу сунчева лопта гори,
на коси јој марама бела, хаљина плава, чиста,
ветар кроз јасиков гај нешто тражи, шумори…
Наташа иде кроз поље, кос весело цвркуће,
мачак са тарабе гледа и пас подиже главу,
ласте прекинуше свој лет око куће…
Наташа иде пољем, познајем јој хаљину плаву…
По бледом небу облаци плове, све остало је стало, ветар је застао у складу крај снопа трске и шаша, деда је спустио чекић, прекинуо окиват рало, гледа је ли то или није у житу наша Наташа…
Пулин чуљи уши и жмирка на јулском сунцу, суво се бело рубље над њим на жици њише, звецкају прапорци на нашој кравици и јунцу, мати на прозору стоји, о кецељу руке брише…
Тополе старе и мудре тихо шапућу, брује, уз једну пругасти мачак хитро се до врха вере, мати је дозива, цела долина одјекује, а Наташа мирно у житу процвале макове бере.
Гучу гугутке у гнезду скривеним под смреком, трепери далека гора потмулом олујном јеком, сунчев чун мирно плови плавом небеском реком, миле бубице по зеленом ливадском сагу меком…
Из стаје се чује њисак нашег старог вранца и топот копита Лиске кобилице сиве, стари се пулин, без гласа, отрже са свога ланца и појури ка житном пољу кроз ливаде и њиве.
Питам се Боже шта се то деси овако изненада
у овај топли дивни јулски дан?
Док златни прах са липа на беле руже пада,
да ли је ово што видим јава или сан?
Да ли то анђео по житном пољу иде
или су пред Петровдан одшкринута врата раја?
Да ли то нашу Наташу моје очи заиста виде
на месту где се стварност два света спаја?
Хвала ти Боже на овој изненадној части, хвала ти Боже на овом поклоњеном трену, хвала ти што нам на трен оживи и посла њену сјену, хвала ти Боже, та шта ти друго могу касти?
Како је дошла тако чаролија и неста, избледи слика и време се даље прену, остаде пусто поље, њиве и распеван честар, булке се поклонише ветру, класје се заталаса, сунце обасје луг, низ склад лија ка шуми скрену, од наше Наташе нигде ни трага ни гласа… Из жита полете птица, у небо је понесе ветар, за њом наш стари пулин пустом ливадом крену…
