Дисаћу тихо да не сметам,
гледаћу право у живот, да не сметам,
певаћу без гласа, да не сметам и ћутаћу без контекста, да не сметам.
Постојаћу само сада,
без прошлости,
без увертире, да не сметам.
И трпећу, да не сметам
и смејаћу се белом зиду, да не сметам.
Ходаћу, а лебдећу, да не сметам.
Нећу се тражити, нити ћу се оствртати, да не сметам.
Нећу желети више, нећу помињати тежње, да не сметам.
Нећу мрзети,
нећу гласно волети, да не сметам.
Нећу вирити, ни дизати се пре времена, да не сметам.
Нећу писати,
нећу сликати ни свирати, да не сметам.
Бићу жена без тела,
без чежњи и без страсти, да не сметам.
Престаћу и пре него што почнем, да не сметам, јер нећу палити да не бих гасила, да не сметам.
Нећу сањати да не сметам…
Живећу кратко,
живећу тихо и мало и таман колико треба, да не сметам…
