У мојој сузи неколико пропуштених прилика,
горак укус исисане душе,
исцеђене суштине људскости зарад пар лажних хвала, а због личног нагона да заштитим оно што је нејако.
И мирис белог уштирканог покрова на малом сандуку и укус крвне жиле, пулсирајући дамар гвоздене пљувачке,
оне која се скупља по угловима уста и излеће у млазу на тло, прашњаво од пепела упокојене среће.
У једној мојој сузи цео живот пораза,
пола века трагања и надања, а рана живих и увелих осмеха.
Kаже суза : „Где си надалице, опет си погрешила и садила си где не ниче и знала си и опет си нокте кидала гребући по пустим жељама и давала си, о несретнице, будало, животе страћени, никада научити нећеш…ходи, ходи да се окупаш у мојој горкој истини, да се испечеш у мом чистом болу. Боли, али лечи гнојне ране упрљане разочарањем.
Слушам је и ћутим,
пуштам је да ми из срца исцеди отров кроз отворе на очима, па да тугом гушим смрад лоших људи.
Моја суза говори више од мене и боље од мене, само је она вредна слушања у данима када сунце заборавља моје прозоре.
