„Ташто је тражити више када је и мање довољно“, проповедао је у XIV веку енглески фрањевац Вилијам Окам (1287-1349), један од без икакве сумње, најзначајнијих средњевековних мислилаца.

Мада није нашироко познат колико и његов претходник, фрањевац Роџер Бејкон или пак као најзначајнији филозоф средњег века, Тома Аквински, Окамова мисао је пресудно допринела потоњем развоју промишљања о свету и буђењу науке. Његова начела су, заправо, познатија од њега самог.

Окамова оштрица, односно Новацула оццами, распрострањена у модерној науци, логици, али и у животу, представља добро познати принцип за решавање проблема избором оног решења које је најједноставније. Ово хеуристичко начело, познато и као Леx парсимониае, а називано и Окамов нож или бријач, каже да када постоји више хипотеза, онда треба изабрати ону са најмање неопходних претпоставки. Но, Окамов принцип није инквизиција за теорије и хипотезе, већ више један згодан, општеусвојен и користан водич у размишљању.

Када се у науци нека појава објашњава на такав начин да се непрекидно уводе нове и нове претпоставке само да би теорија опстала, Окамова оштрица заправо показује како нешто није у реду са теоријом. Ако у стварном животу ухватитите злочинца на лицу места са оружјем и пленом, Окамова оштрица помаже да му не поверујете како је злочин починила напредна ванземаљска цивилизација у пакту са масонима и Ватиканом, већ да изаберете једноставније објашњење.

Мада његова мисао прожима свако модерно разумевање света, Вилијам Окам је био мислилац свог доба, једне по много чему другачије, мрачније епохе, периода у коме је тешко било не само мислити на једноставан начин, него уопште мислити. Чак и угледни шведски историчар Михаил Нурдберг чије је утицајно дело “Динамични средњи век” раскрстило са идејом о “мрачном средњем веку”, каже да је XIV век био “најкатастрофалније столеће у историји”.

У овом веку, Европом влада куга, клима се погоршава и глад односи милионе људи. Сујеверје и страхови држе под опсадом градове забарикадиране међу зидинама. Цео континент је у потпуном окружењу. Нови хоризонти и прекоморска открића се још нису догодили. Пропали су крсташки подухвати на Блиском истоку, руши се Византија, а најезда Османлија стиже на континент. Европске државице су у непрекидним сукобима, унутар хришћанског света влада нова шизма, а терор догми уништава сваку слободну мисао.

Позивајући се на сиромаштво Христа и апостола, учени ред Светог Фрање коме Окам припада заговара не само одрицање од богатства, него и непоседовање и свеопшту једноставност. Због тога су вође овог реда у сукобу са авињонским папом Јованом XXII. Већ прослављен својом мудрошћу, Окам са Оксфорда прелази у једно од ретких седишта учености, Универзитет у Паризу, али због критика метафизике у тадашњим теолошким учењима, 1324. године је са другим фрањевцима позван у Авињон да одговара пред папом.

Међутим, заједно са групом које предводи вођа фрањевачког реда, Михаило из Чезене, бежи из Авињона и склања се у Минхен, на двор Лудвига Баварског, монарха који је у сукобу са папом. Окривљен због бекства, Окам ће до краја живота бити у политичкој борби са папским режимом, док ће Лудвиг постати његов заштитник. Две деценије касније, у једној од тада учесталих епидемија, Окам умире од куге. Фотографија приказује његов портрет на бојеном стаклу у цркви у Сурију, у Енглеској.

Током целог живота, Окам пише писма и трактате којим успоставља нови филозофски правац – номинализам, који ће донети преображај у филозофији и омогућити одбацивање такозваних универзалија и апстрактних појава. Како каже Нурдберг, Окам доноси “антиметафизички, емпиријски и од ауторитета ослобођен став чија је сврха унапређење природних наука”.

По његовом мишљењу, окамизам, као врло распрострањено учење, представља предуслов за револуционарне домете физике и астрономије. Већ Окамов ученик, Жан Буридан (1300-1360) оштро критикује Аристотелову физику и развија теорију impetusa без које би било немогуће мислити о кретању на онај начин на који су то потом чинили Галилео и Њутн.

Иначе, Окамово логичко начело је постојало и много пре њега, а занимљиво је да оштрицу Окам нигде није формулисао дословно као нож или какав други оштар предмет. Идеју поједностављивања претпоставки Окам наводи само у поменутом цитату да је боље тражити мање, него више (Frustra fit per plura quod potest fieri per pauciora).

Славни логички бријач ће понети Окамово име тек два века након његове смрти, у фрањевачком делу Duns Scotus. Но, ауторство му је приписано сасвим оправдано јер Окам заговара ову, својеврсну мисаону економију не само у једном принципу, него у читавој својој флозофији. И први је који то, у једно зло доба, заиста чини.

Извор: Наука кроз приче

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име