Савремени свет обележен је убрзаном дигитализацијом свих аспеката живота – од економије и политике, до образовања, медицине и личних односа. У том процесу ни религија није остала нетакнута. Феномен „дигиталне бројанице“, као својеврсне електронске замене за традиционалну православну бројаницу (чотке, комбоскини), поставља озбиљна питања: да ли је реч о неутралном техничком помагалу које прати ритам модерног човека, или о још једном кораку у глобалистичком пројекту постепеног деградирања духовности и преображавања вере у механизовани ритуал, лишен дубине и идентитетске снаге?Православна бројаница није пуки алат за бројање молитава. Она има дубоко укорењено духовно и симболичко значење. Према предању, сваки чвор на бројаници исплетен је посебним начином, кроз молитву, и самим тим је прожет благодаћу. Бројаница подсећа верника на сталност молитве („Молите се без престанка“, 1 Сол. 5, 17) и повезује га с традицијом монаштва и подвижништва. Она је, дакле, више од предмета: она је материјализована молитва и спона са живим предањем Цркве.
Увођењем дигиталне бројанице губи се овај симболички слој: уместо молитвено израђеног предмета, верник користи технички апарат, сведен на екран или бројач. Тиме се духовно искуство премешта из сфере „молитвеног предмета“ у сферу „дигиталне справе“.Сам по себи, дигитални бројач није зло нити опасан. Он може послужити као практично средство у ситуацијама када класична бројаница није доступна или када верник жели дискрецију. Међутим, проблем настаје када се дигитална бројаница посматра као „еволуција“ духовне праксе. У том тренутку она престаје да буде помоћно средство и постаје парадигма: вера се све више дигитализује, а молитва се мери и контролише попут спортских резултата или финансијских трансакција.
На тај начин се духовност редукује на квантитет: колико пута је притиснуто дугме, а не колико је срце било сабрано у молитви. Ово је у супротности с духом православља, које наглашава унутрашњу сабраност, покајање и лични однос с Богом, а не статистику.У ширем смислу, феномен дигиталне бројанице део је глобалног процеса дигитализације вере. На глобалном нивоу сведочимо појави:
онлајн богослужења као замене за литургијско сабрање,
виртуелних ходочашћа као туристичког искуства без живог сусрета с местом,
апликација за медитацију и молитву које стављају религиозно искуство у контекст потрошачке логике.
Све то води ка једној суштинској трансформацији: вера се од живе заједнице претвара у индивидуализовану, технички посредовану праксу. Човек се повезује са екраном, а не са заједницом Цркве.
Овај процес савршено се уклапа у глобалистички пројекат управљања људским идентитетима. Ако је, како учи православље, вера идентитет – начин живота, заједништво и предање – онда је њено свoђење на техничку апликацију облик деградације. Верник више није део црквеног тела, већ корисник апликације. Тако се, неприметно, руши онтолошки темељ Цркве као заједнице „живих и мртвих“ у Христу.Православље је у овом процесу посебно на удару. За разлику од неких других хришћанских традиција које су већ дуго прилагођене рационалистичком и технолошком духу Запада, православље чува предање као живу стварност. Литургија је срце православног идентитета, а молитва је искуство заједнице, а не приватног избора.
Глобалистички пројекат дигитализације вере удара на саме темеље православног искуства:
Литуршки карактер – дигиталне форме не могу заменити сабрање „на истом месту“.
Предање – дигитална бројаница брише симболику молитвено исплетених чворова.
Идентитет – дигитализована вера постаје приватна активност појединца, а не заједнички идентитет народа и Цркве.
На тај начин, православље се покушава гурнути у оквире „персоналног духовног хобија“, чиме се слаби његов колективни и историјски значај.Академска критика дигиталне бројанице и сличних појава не значи одбацивање технологије у целини. Она подразумева разлучивање: технологија може бити корисна као средство, али не сме постати супститут за предање и заједништво.
Православни одговор не може бити технофобија, али ни некритичко прихватање свега што долази.
Кључни критеријум јесте: да ли технологија помаже човеку да се приближи Богу и заједници Цркве, или га своди на усамљеног корисника дигиталног уређаја?
Алтернатива дигиталној бројаници јесте инсистирање на смислу праве бројанице: она нас учи сабраности, али и припадности предању. Верник може користити технику као помоћ, али мора бити свестан да духовни живот није апликација, већ пут са Богом и заједницом.Дигитална бројаница на први поглед делује као безазлено помагало савременом вернику. Међутим, у ширем оквиру глобалистичког пројекта дигитализације, она постаје симбол преображаја вере у технички, мерени, приватизовани чин. Тиме се подстиче деградација духовности, посебно православља, које чува веру као идентитет и заједницу.
Зато је потребно промишљено и критички користити технологију, свесни да је права молитва унутрашњи сусрет са Богом, а не притисак на дугме. Православна традиција, богата искуством отаца и мученика, показује да свака спољашња сила која је покушала да сведе веру на идеологију или технику – на крају бива поражена. Јер „вера је победа која победи свет“ (1 Јн. 5, 4).
