У оквиру православне литургијске и аскетске традиције, нарочито код верника који се придржавају јулијанског календара, не постоји утемељена пракса прослављања Нове године по грегоријанском календару у облику ноћних светковина обележених разузданошћу, пијанством и јавним баханалијама. Такав модел прославе не само да није изворно православан, већ је у директној супротности са духом и смислом Божићног поста, који у црквеном поретку представља период уздржања, сабраности и припреме за празник Рођења Христовог.
Пост у православљу није препуштен индивидуалном тумачењу нити се може свести на приватну побожност, већ је део општег црквеног поретка који регулише ритам живота заједнице. Управо из тог разлога, у време постова Црква не благосиља венчања, осим у ретким и посебно оправданим случајевима, уз архијерејски благослов. Та чињеница јасно показује да период поста није предвиђен за светковине, забаве и јавне облике радости који подразумевају преусмеравање пажње са духовне припреме на телесни ужитак. Ако се, дакле, у време поста уздржавамо од једне свете тајне која представља радосни врхунац породичног живота, онда је логично да се исто уздржање очекује и у односу на друге облике прослава који по својој природи припадају световном, а не литургијском поретку.
Међу православним свештеницима и богословима постоје различити нагласци у тумачењу односа према Новој години по грегоријанском календару. Једни наглашавају опасност од културолошке замене празника, при чему је Божић постепено потиснут у други план, док је Нова година преузела улогу централног „празника радости“, са обичајима који нису настали у контексту поста нити унутар православног предања. Други, пак, указују да само обележавање почетка календарске године, као административне и временске чињенице, не представља грех само по себи, уколико је лишено разузданости и идолатријског значења.
Кључна разлика, међутим, не лежи у самом датуму, већ у начину и смислу који му се приписује. Проблем не настаје у чину честитања или тихог обележавања проласка времена, већ у моменту када Нова година постаје замена за Божић или када се од ње гради псеудо-празник, испуњен симболиком потрошње, хедонизма и колективне еуфорије. У том случају, Нова година престаје да буде календарски оријентир и постаје предмет симболичког обожавања, што представља вид идолатрије неспојив са православним поимањем времена као дара који је позван да буде освећен, а не апсолутизован.
Православна традиција, стога, не заузима позицију апсолутне забране, али јасно поставља границе. Она не одбацује време као такво, нити негира могућност мирног и пристојног обележавања почетка године, али одбацује сваки облик прославе који нарушава пост, релативизује литургијски поредак и подређује духовни живот диктату световне забаве. У том смислу, разлика између обележавања и идолатрије није ствар календара, већ духовне оријентације и верности предању.
Ж.И.
