Као и многи православни клирици, изгубио сам појам колико су пута моја протестантска браћа приговорила мојој свештеничкој титули (у мом случају „отац Лоренс“), позивајући се на Библију која налаже да „ниједног човека не називамо оцем“. Они, наравно, мисле на речи нашег Господа у Матеју 23:9.
Ако се осећам несташно, понекад одговорим једноставним порицањем, инсистирајући: „Не, Библија то не каже“ само да их испровоцирам и учиним последњи одговор више задовољавајућим.
Није баш посебно свето, али је забавно.
Додуше, у неким новијим верзијама превода Светог писма преноси се стих „не смете никога овде на земљи звати ’Оче’“. На грчком тај стих гласи, πατερα μη καλεσητε υμων επι της γης/ patera me kalesete umon epi tes ges.
Обратите пажњу на подебљано υμων, како би стих био тачније преведен као „не зовите никога својим оцем на земљи“.
Која је разлика између „ниједног човека не зови оцем“ и „ниједног човека не зови својим оцем“?
Разлика је разлика између облика обраћања и односа који означава.
Христос описује и прописује ово друго, а не оно прво. Библија никада не каже: „Никога не зовите оцем“. Заиста, таква заповест би била бизарна у блискоисточном окружењу, где је израз „отац“ био уобичајена част за мушку особу у годинама.
Зато је тај израз на уснама чак и богаташа у Христовој параболи: преподобног патријарха назива „оцем Аврамом“ када га дозива у помоћ (Лк. 16:24, 30). Христова реч о томе да никога на земљи никада не зове својим оцем налази своје право значење у контексту Његовог проказивања фарисеја и рабинске побожности тог времена, због чега се заповест појављује у Матејевом веома јеврејском јеванђељу, а не (рецимо) у Јеванђељу по Луки, које је упућено превасходно нејеврејима.
Целина Матеја 23 састоји се од збирке различитих критика фарисејима које је Христос понудио у различитим временима. Чињеница да постоји седам „јада“ у поглављу које је изречено фарисејима (у стиховима 13, 15, 16, 23, 25, 27, 29) сугерише да је ово фино израђен Матејев компендијум, који резимира оно што је Христос рекао у више различитих прилика, а не једна континуирана Христова беседа.
Ово поглавље представља досије осуде, упозорење Његовим ученицима да не следе обичаје фарисеја и књижевника. Једна од пракси на коју је Христос упозорио своје ученике да избегавају била је инсистирање на јавној части и лојалности. Фарисеји су волели да се јавно поздрављају са поштовањем и да их поздрављају изразом „Раби“ (буквално „мој господар/мој велики“). (Израз је у то време био почасни, и није означавао свештеничку функцију, као данас.)
Рабини би окупљали ученике, људе чији је задатак био да запамте ставове и речи свог рабина и да их учине својим. Заиста, ти учитељи су захтевали веће поштовање од својих ученика него што га дају родитељима, јер су сматрали да су нечији родитељи дали само земаљски живот, док је рабински учитељ давао духовни и вечни живот. Стога су функционисали као гуруи за оне који су их пратили као њихови лични ученици. Наш Господ је инсистирао да таквој потпуној оданости и таквој слепој лојалности нема места међу Његовим следбеницима у Цркви.
Таква потпуна оданост могла је бити дата само Богу, њиховом заједничком Оцу на небу. На земљи једини коме треба дати такву оданост био је Христос, Месија свих. Сви су његови ученици били браћа, па су чак и вође међу њима гледали у истог Вођу и Господа, Христа Божијег (Матеј 23:8-10). У свему овоме, важно је било где је срце и коме се даје крајња оданост.
Фарисејски рабини су тражили личну лојалност својих ученика као њихову обавезу у својеврсном култу личности. Такав култ и таква оданост нису нашли места међу Исусовим следбеницима. Питање није било толико да ли се свог вођу назива „отац Том“ или „пастор Том“. Проблем је био однос између вође и пратилаца.
Једне може предводити отац Том и они га ословљавати са „отац Том”. Али, отац Том никада не може заповедати крајњу личну лојалност — нити би то желео, као прави Христов ученик. Искушење стицања личних ученика је древно и није ограничено на фарисеје, књижевнике и рабине из првог века. Такав култ личности и захтев за личном оданошћу можемо видети код неких телејеванђелиста (специфична појава за САД; п.п.).
Није их потребно именовати; имена су већ позната. Иако не користе древни блискоисточни почасни појам „отац“, такви људи функционишу као очеви својим присталицама, ауторитативни гуруи, захтевајући попут рабина личну лојалност (и финансијску подршку).
Потпуно је другачије међу православнима и оним групама које користе титулу „отац“ као почаст за своје свештенство.
Православно свештенство се подједнако облачи — иста црна мантија, исти напрсни крст. Њихово учење је исто, тако да је мало важно да ли се иде код оца Лаврентија или оца Јустина. Употреба заједничке титуле и уобичајене свештеничке одеће има за циљ да замагли и омете такав лични стил који би промовисао култ личности.
Различити клирици имају различите дарове, наравно, а различите парохије имају различите предности и слабости. Али исту православну веру на исти начин објављује сво православно свештенство.
Овде нема лаврентијанског православља, а тамо Јустиновог православља.
Црквено говорећи, постоји само један који је Учитељ, а сви клирици су браћа (Матеј 23:8).
Христос је наш земаљски Вођа, и Он нас је научио да је Бог на небесима наш Отац.
Зато никога на земљи не називамо својим истинским и животворним Оцем, осим Њега.
Отац Лоренс Фарли
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/nootherfoundation/call-no-man-father/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 07.11.2022.
