Према богословљу светога Максима, горепоменуте претпоставке развоја благодатне заједнице нису друго до подражавање савршене Божије љубави. Овим подражавањем се на непосредан начин остварује заједница која представља икону Тројичне Заједнице. Основна одлика такве заједнице. која ће по својој природи поседовати лични и друштвени живот, јесте слободно предавање свакога човека своме ближњему, на тако неизнуђен и изворан начин да његово расположење према сабрату буде у складу са природним развојем живота. Аутентичност овога расположења, које досеже савршенство живота, огледаће се у плодовима благодатне заједнице. Она ће, свакако, бити плодна ако настаје у колевци љубави, која је јединствена и не дели се – на једну према Богу, а другу према ближњему. Такво дељење значи неуспех у процвату међуличних и друштвених односа. Не може засебно постојати „пријатељство“ са Богом, а засебно сагласност са ближњим. То би значило недостатак љубави, али и раскид агапијског заједничарења. Човек који би настојао да то постигне, био би изван природног савршенства божанске љубави, а самим тим и изван процвата личносног и друштвеног живота. Дакле, као темељно начело благодатне заједнице, и даље остаје искрени и исправни међулични однос према Богу и према ближњему. У том простору, посматрано са становишта богословља, налазе се једине претпоставке успешног проласка кроз ступњеве усавршавања.

Осим тога, ова благодатна заједница, у којој се остварује личност и њено својство заједништва, дејствује на такав начин да границе напредовања проширује до високих ступњева. Пошто усавршавање по благодати представља узвишено и динамичко дело, агапијски однос према ближњему не зна за границе свога напредовања и пораста. У овом међуличном односу љубави, човек се не може задовољити само једном везом, коју диктирају природни закон и природне склоности. Када би се тако нешто збивало, било би добро, али не и довољно да се у потпуности оствари међулични однос. Наиме, осим физичке везе, потребна је и духовна љубав, у толикој мери да човек љуби свога ближњега као самога себе. Тако нешто не представља противприродно де, које па Бе остваривање целовитости природе које почиње да се савршава у јединству чулног и умственог света. Но, ни ово стицање коначне пуноће није довољно. Виши ступањ усавршавања такве димензије а да та духовна љубав поприми такве димензије да досеже пример божанске жртве. Човек својом вољом треба да прихвати да умре за друге, исказујући тако најузвишенији ступањ савршенства у том међуличном односу. Овде, дакле није реч само о личном и друштвеном животу, где напросто постоји узајамно поштовање и узајамно саосећање чланова заједнице. Реч је, наиме,  подражавању божанског савршенства, које није друго до обожење, као агапијски принос заједници, а не као обезбеђивање индивидуалних и личних привилегија. Када се обожује, човек следи кораке божанске љубави.

Никос А. Мацукас: Живот личности и живот заједнице (1. део)

Упоредо са вертикалном димензијом, по којој прима преобразујућу благодат, он посматра тајне Божије и, попримајући у целости „подобије“, поступа попут Бога према ближњему. Љуби га као самога себе и даје свој живот за њега. Било би незамисливо такво обожење које би имало пасивни, мистични и метафизички карактер. Била би то маштарија, изван природне колевке личног и друштвеног живота, „карикатура“ духовног живота – ни више ни мање. Обожење је дело које нас саме превазилази. Отуда и усавршавање кроз међулични однос остварен на путу љубави, јесте чин који нас уздиже изнад властитог живота, тако да га својевољно дајемо за друге. Овде се може уочити сав динамизам и бесконачност благодатне заједнице. Ова заједница ходи ка свом коначном циљу, где се природна колевка обједињује са натприродном, заузимајући тако ваљан положај у складу са планом тајне божанског домостроја. Дакле, ни природу, ни историју, ни мит не можемо протумачити помоћу критеријума квантитативности И објективности. Потребно је да пронађемо дубину – која постаје висина – и да у своме тумачењу применимо критеријуме егзистенцијалности, преплетене са ЖИВОТОМ тајне.

Због тога је у овом случају неопходан опрез приликом процењивања богословља у односу на философски начин мишљења нашега времена. Не треба да се изненадимо због констатације да многа савремена схаватања о животу личности и животу заједнице наликују учењу богословља. Исто тако, не треба се плашити да ће савремена терминологија изменити садржај хришћанског учења. Богословље поседује изворну и импозантну аутономност, тако да је у стању да истински износи „савремена“ учења и да слободно користи било какву терминологију – што се у више наврата збивало у животу Предања. Основна претпоставка јесте дубоко разумевање дубине богословља, а у нашем случају – разумевање карактера живота личности и живота заједнице, онако како га види аскетско мистичко Предање, а наравно, и свети Максим.

Желимо да поглавље о овом заиста занимљивом учењу о садржају живота личности и заједнице завршимо освртом са савременог становишта. Наиме, оно дубински изражава богословље светога Максима и целокупног аскетског и мистичког Предања. Ово учење позајмљујемо из аскетског Предања које претходи светом Максиму, пре свега зато што је својеврсно, а потом зашто желимо да покажемо јединство учења у оквирима овога Предања. Пролазећи неком пустаром ава Макарије се спотакне о људску лобању која је била покривена земљом. Он је (тј. лобању) он је упита ко је и где се налази. Она му одговори да је припадала идолопоклонику који подноси паклене муке, па замоли духоносног Макарија да се помоли Богу како би они у паклу нашли мало спокоја и утехе. Макарије упита у чему се састоји тај пакао и у чему би он сам могао бити од користи. Идолопоклоник му одговори да велика патња потиче од чињенице што нико не може да види лице свога ближњега. Наиме, лице свакога од њих било је окренуто ка леђима другога. Највеће олакшање, које би им донела молитва, било би у томе да могу видети макар део лица свога ближњега.

У овом одељку, потресном због описа пакла и због сагласности са савременим изражајним представама, веома јасно се уочава какву основу треба да има мистичко и аскетско Предање уколико жели да протумачи садржај личног и друштвеног живота. Не може се драматичнијим сликовитим представама изразити величина и патња неуспеха у простору међуличних и друштвених односа. Ова немогућност заједничарења у паклу, која изазива неподносиву патњу, може се може се објаснити чињеницом да је осујећен природни развој „образа“, који свакако представља живот личности и заједнице у оквирима божанске љубави и приношења. Целокупно богословље Св. Максима, у свим својим појединостима, указује на овај коначни циљ; да човек и сва словесна творевина постану богообразне личности обдарене божанском лепотом оног што је „по подобију“ Божијем кроз ступњеве стицања коначне пуноће и савршенства. Овај развојни пут који ходи линијом благодатне заједнице, обезбеђује њен успех у границама јединства васцелог света и Бога.

 

Из књиге – Човек, свет, заједница – Беседа

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име