Песма је писана употребом призренско-тимочког дијалекта.
Викај ме – зови ме.
Викај ме ноћас,
желим да те чујем.
Презрен и сам
крај пенџера бдим.
Свој гроб си копам,
туђу срећу кујем;
Викај ме,
ноћас,
ја не желим да спим.
Викај ме нежно –
кô што сестра вика,
палог брата коме враг узе крој.
Викај ме страсно –
кô што дева вика,
кад јој тело тражи другог тела пој.
Викај ме голубице,
грешнице;
Ти презрело грожђе,
моје душе рат.
Будан твоју благост снујем.
У свом корову гњилом,
за теб’ си чувам један вечни цват.
Пало је срећо…
Пало је и оно што стајало није.
Црно и бело као брат и брат.
Теби певам,
себе оплакујем;
Године ружим,
а просим један сат.
И све залуде своје
бацио сам у амбис.
И мртвом коњу
пољубио сам кас.
Бос у мраку по калдрми шећем,
тражим светло,
тражим нас.
Викаје ме,
кумим те,
крвца ми је ледна.
Учини нешто да поново ври.
Срце иска твоја уста медна.
Срце неће,
ноћас да спи.
Чу’ еш ли ме кучко!?
Разум си губим.
Ја разум –
а ти да си прогуташ стид.
Ноћас си моја,
ноћас те љубим,
тобом да лечим
свих рана брид.
А сутра си чекај…
Чекај да пци лану.
Да пци лану на месец жут.
Па кад видиш звезду да се теби смеши,
бриши сузе срећо,
бриши…
Твоја луда је нашла свој пут.
