Жал са себе стресем
и језу из костију на мах
у срж ставим.
Па зрно наде пред људе принесем;
У праху лица тражим,
од гарежи искру правим.
Има ли нас?
У врлини и кајању,
тихом јецању и гласном јадању;
У туђем греху и нашем страдању?
У било чему људском способном да рађа
и да воли?
Има ли нас…
У плачу беба,
у млечним зубима,
у неким новим, младим, крхким грудима?
Има ли нас, где смо?
Можда у гробу загрљени и осуђени на вечност,
као дар и замену за изгубљени трен.
Плаво око моје…
Зенице крвава од срче разбијених снова;
Лепотице…
Има ли нас у Болоњи?
На тргу „Пјаца Мађоре“;
Пред туђинским црквама у потрази за својим Богом,
у молитви њему:
Господе, поведи нас са собом!
Или нам бар остави један облак
на овом уклетом небу;
Јер ми други кров над главом немамо.
Остало је само оно од душе далеко –
и још памтим шта си рекла, шта сам рекô…
Ко први оде, да угаси сунце –
јер отишло је све што је сјало.
Све што хода, што дише…
Све,
у ништа је стало.
Питам: Где смо?
Има ли нас
у морима, у океанима,
у мојим празним, порозним дубинама
и твојим споменарима;
У било чему способном да гори,
да прашта
и да воли?!
Има ли нас
У уџарицама нашег порекла,
у зараслим пољима,
да ли нам се у корову корен затира,
или само тихо буја за неки нови свет,
где срећа следује сваком ко је жели?
Плаво око моје…
Има ли нас у Болоњи?
У Улици „Ризоли“,
промрзли и гладни
у шетњи поред пекара и дућана,
приљубљених дланова
као два сиротана;
Загледани у просјаке покрај тротоара,
у њихов страх,
у којем видимо себе?
Лепотице…
Ожаљена, испраћена,
а никад дочекана.
Од ваздуха у тело искована.
Од воде у крв, окрвављена.
Од врагова и трулежи,
негде горе, високо сакривена.
Плаво око моје…
Има ли нас?
У нади,
у жељи и жудњи;
У машти,
где једино и бесмо људи?
Има ли нас у животу,
који све –
само живот, није.
Никола Трифић
