Ових дана биће тачно тридесет година од када су се највећа имена српског рокенрола, окупљена око новооснованог бенда под називом РИМТУТИ ТУКИ, концертима одржаним у Београду, изјаснила поводом бесмисленог братоубилачког рата, поручивши и врхушци зараћених република, као и свим Југословенима – МИР, БРАТЕ, МИР! За разлику од својих колега у Хрватској, који су листом подржали Туђманов, ратнички расположен режим, српски рокери су махом били против режима Слободана Милошевића.
Први антиратни концерт у Србији одржан је 31. августа, 1991. године у Крагујевцу. Позвани су аутори широм Југославије, а на позив су се одазвали: Освајачи, Галија, Исток Иза, Забрањено пушење, Атомско склониште, Смак, Моби Дик, Бора Дугић, Урош Дојчиновић, Јова Маљковић. Осим музичара (претежно рокера), у програму су учествовали и глумци: Раде Шербеџија, Горица Поповић, Предраг Ејдус, Јосиф Татић и многи други. Концерт је одржан у Шумарицама, под слоганом Мир за све људе Југославије. Медијатор програма је био Раде Шербеџија, а Радио-телевизија Војводина директно је преносила овај догађај. У једном моменту, Раде се мало занео, па је узвикнуо: „Ј***м вам матер животињску!“, након чега је пренос прекинут.
Упркос очекивањима организатора да ће одзив публике бити масован, концерт је доживео потпуни фијаско. Злонамерници су коментарисали да је „било више извођача него публике“. „Занимљиво“ је да је редитељ ТВ преноса добио отказ, а ускоро му је и онемогућено запослење у било којој државној институцији.
Крајем 1991. године у Београду је основан бенд Римтути туки, са идејом да се сними неколико песама које би носиле снажну антиратну поруку. О бенду, а и о самим дешавањима у главном граду тих година, у интервјуу за емисију Роковник (аутори емисије су Душан Весић и Сандра Ранчић; прим. аут), Зоран Костић Цане је рекао: Центар за антиратну акцију (ЦАА) нас је позвао да учествујемо у некој акцији против насилне мобилизације, јер су у то време момке купили на улицама, ишли на њихове гајбе и сл. Цане наставља: Међу првима смо им показали средњи прст (Цане мисли на тадашњу власт; прим. аут). Ми најгори смо постали синови најбољих. Док су остали отишли, неки ван земље, неки на ратиште, ми смо били у фазону ‘Мир, брате, мир’. То је била једина солуција у то време за нас.
И док је народе на Балкану дрмала страховита хистерија, што ће ускоро, уз здушну „подршку“ неких западних земаља, довести до крвопролића неслућених размера у послератној Европи, екипа најпопуларнијих (и најквалитетнијих) београдских рок аутора снима чувену антиратну химну, Слушај ‘вамо, са рефреном (и поруком): Мир, брате, мир
Мир је најлепша девојка
Коју не може имати свако.
Ако не могу да летим
Ја нећу да пузим
Јер кад пузим
Ја не могу да гузим.
Мир! Мир, брате, мир!
Нећемо да победи
Народна музика.
Више волим тебе младу
Него пушку да ми даду.
Прљаве борбе
у љубавне торбе
Више туцај
Мање пуцај
Римтути туки
(стихови песме Слушај ‘вамо)
Испало је, међутим, да је бенд Римтути туки био „за једнократну употребу“. Било је планова да се сними и албум, али, све се завршило са два одржана концерта. Оформили су га чланови Партибрејкерса, Цане (Зоран Костић), Антон (Небојша Антонијевић) и Борко Петровић, затим, чланови Електричног оргазма, Гиле (Срђан Гојковић), Чавке (Горан Чавајда), Јовец (Љубомир Јовановић) и Шваба (Зоран Радомировић), а на самом снимању, у студију се појавио и Милан Младеновић (из бенда ЕКВ).
Концерти Римтути тукија одржани су 8. марта и 6. априла, 1992. године. Овом приликом промовисан је и сингл Слушај ‘вамо. Концерт у априлу, са слоганом НЕ РАЧУНАЈТЕ НА НАС, одржан је на београдском Тргу републике и окупио је, према речима виновника догађаја, између 50 и 100 хиљада људи.
Окупио се на Тргу републике млад, леп и паметан свет, који је био против свега тога. Елита састављена од разних глумаца, редитеља, писаца, све се то скупило на једном месту, прича Јовец из Оргазма. Поносан сам што сам био део тога
Питали су ме да ли смо се ми заносили да можемо музиком да зауставимо рат. Наравно да нисмо, препричава Гиле своја искуства. То никад није успело ни једном уметничком делу. Моја лична идеја била је да наша песма некако дође до наших пријатеља са друге стране баријере и да им каже на којим се ми позицијама налазимо у том лудилу које ескалира.
Оргазам је у Сарајеву имао два концерт у два дана (петак и субота), и чланови бенда су сингл делили публици. Следећег викенда два концерта заказали су Партибрејкерси; један су одсвирали, а други нису јер је почео рат, па су морали да се врате у Београд. Присећа се Гиле речи једне новинарке која га је, неколико дана пре избијања рата у Босни, питала: „Зашто сте сад издали ту песму против рата када се рат већ завршио?“
Ова реченица много говори о наивности обичног, малог човека на Балкану, о менталитету наших људи (када помињем „наше људе“, мислим на све нас који смо истог „генетског материјала“, врло сличног менталитета и говоримо истим језиком), као и о расположењу у народу. Сада, када је прошло 27 година од како се рат завршио, јасно је да је Велики Брат, против воље народа, одлучио да растури земљу и да од малих новостворених државица направи колоније које је много лакше ставити под своју контролу. У том пројекту велику улогу су имали „домаћи“ политичари, по свој прилици инсталирани од стане западних сила, чији је задатак био да, користећи оно што се у политици зове социјални инжењеринг, припреме народ за сукоб.
И без обзира шта ко мислио о бившој земљи, претпостављам да је сваки (иоле) нормалан човек против рата и крвопролића. А глас против ратнички расположеног режима нису дигли шабани – такозвани пинковци , сплавари и сплаваруше, ситни криминалци који су се рекламирали по ТВ емисијама, певачи новокомпоноване музике. Глас против рата дигли су рокери – и тако осветлали образ нашој земљи, показавши да овде, ипак, нису сви сељаци, иако су и пре тридесет година, баш као и данас, којекакве сподобе добијале највише медијског простора.
Како је Цане рекао: Ми најгори, постали смо синови најбољих.
Богдан Богдановић, март, 2022.
