Може ли се Уна у чашу налити, да је понесем,
Или да Врбас улијем у свадбарску плоску;
Неретву, Босну и Дрину да попијем као сузу?
Јер кажете да то није моје и да сам ту странац,
И више од тога, туђ, никоговић, слуга и ничији род
Да сам на тим обалама избачен као поплавом донесен,
Да су ме неке струје и неки вјетрови донијели.
Кажете ми да понесем што је моје и да се губим
Да стрпам темеље у џепове и пртену торбу
Најбоље да унарамчим споменике и цркве
Да прекопам ђедове и до бијелих чела
А што бих копао дубље, то бих све више налазио јама
А како њих да понесем?
Како да раскопавам и рушим мир светих
Оних чије сте главе у међе уградили
Како да понесем оне које сте узидали у темељ моје куће
Којој шљеме дохвата до небеског пријестола
Како, а да не будем проклет, да се дрзнем –
Смијем ли да купим никада покупљено
И да пребирам и ожалим никада прежаљено
Или да са неке планине и неке литице, неке греде
Подвикнем на вас онако како су и моји преци.
Хтио бих, али су ми нејака плећа и снага мала
Да упртим на леђа Динару, Романију и Озрен
Да се заметнем Грмечом, Мањачом и Леотаром
Да савијем у свитак свето Попово поље,
Гламочко, Лијевче и цијелу Семберију, како без њих,
Па све тако, сваку стопу ђе је пошкропила
Врела крв мојих праотаца,
До Дрине, мора, Саве и опет у круг, обори!
Да разаберемо моје од вашег, да посијемо међаше
Да утврдимо и да се око међа више не гложимо.
Или ми ни то не дате?
А шта ми дајете, и што ме гоните, ако није моје?
Ако нису моји манастири – чији су?
Ако нису моји гробови – чији су?
Ако нису моја имена – чија су?
Можда оних зарад чијег рачуна и воље
Нашим вратовима мастисте конопац
Нашим тјелесима стржево коље
Или све лацмански радите за новац?
Не би вам доста земаљска кугла, колико су жвале зинуле
Али и све да вам дам,
Да поклекнем до раздробљене лобање!
Једно никако не могу, једно што ми је најпрече
Не могу и нећу да вам дам, за овог живота – шљиву!
Једну једину шљиву!
Ранку – ону што рађа најљепше плодове – и хранитељку.
Под том шљивом ме мајка ономад родила,
Под том шљивом сам убрао прво цвијеће
У крошњи те шљиве сам први пут усне пољубио,
Уз њену препеченицу сам наздрављао сватовима и свадбарима
Кумовима и рођацима, браћи и братићима
И кап пуштао на земљу за претке који ме гледају с небеса
Све вам дајем, ал’ шљиву вам не дам!
Она је моја, а ви своју садите и његујте, ако знате.
Мени је моја остала од оца.
Њему од његовог, а опет њему од његовог
И тако осамнаест кољена уназад дуги низ вијекова,
А ви би да за један дан, једну ноћ –
Оштрим дивитом или оштрим ножем, као и преци ваши –
Прекинете то дебело брвно гајено вјековима.
Засадите своју и срећно вам било, мимо мене
Берите плодове и здравите госте, ако их имате
Али моју шљиву, и моју стопу, мој камен и моје све…
Нити вам дам, нити продајем, нити помишљајте!
Неће се вратити времена стара
Нема више паша, ага и бегова
У једну шљиву сва ми је част стала
У ону шљиву од прије Косова!
