Развило се гнијездо благородних птића,
У Староме Расу, у племићком дворцу;
Молећи се Богу, Оцу и Светворцу,
Роди мајка чедо, Растка Немањића.
Но Растко не бјеше за свјетовни престо,
Већ потражи извор православне вјере;
Молећи пред ликом пресвете Матере,
Љубио је Христа искрено и чисто.
И постаде Растко српски Свети Сава
Својега народа први просветитељ;
Хиландара светог ктитор, обновитељ.
Најсветији Србин, српска умна глава.
Са Немањом оцем васкрсн’о је лавре,
Удахнуо живот старих манастира;
И понио терет свем српству пастира,
Да га слави наше мило православље.
Дуж српских земаља градећи олтаре,
Остављао роду прагове небеса;
Заштитнике свете од зла и удеса,
С којих поје пјесма српске вјере старе.
Градио је прве болнице и школе,
Куд год је ходио још се стопе знају;
Луча неугасла чијему се сјају,
Срби са свих страна свијем срцем моле.
Спасио је наше православље мило,
Српски народ јада, лукавих Латина;
И молитве слао до рајских висина:
Да измири браћу над очевим крилом.
Двареда је Свету Земљу походио,
Да умоли Христа за сва сагрешења;
Просио је милост пред Крстом страдања,
И пећином гдје се Младенац родио.
Богословље сриц’о, типике писао,
Духовности темељ уздигао снажни!
Сви свјетовни дари не бјеху му важни,
За српство је мошти на ломачи дао.
Помоли се, Свети Саво Немањићу;
За свој српски народ што вјечито страда.
Помоли се за спас свога вјерног стада,
Помоли се српски свече и племићу.
