Треба ми, дај ми, хоћу, желим… Стално се нешто тражи, захтева, иште… Од Бога, људи, природе.
‘Дај’ , реч коју упућујемо Богу, родитељима, деци, духовницима, пријатељима, познаницима… Још, треба ми још…
Још један стан, још један аутомобил, још новца… још ципела, хаљина, одела… још ића и пића, провода, лутања.
А где је :хвала, где се у какофонији требања, загуби благодарност?
Има ли, на уснама речи:
Слава и хвала Ти Боже.
Хвала родитељима, деци, свештеницима, учитељима, појцима, орачима, лекарима…
Може ли се живети у две куће истовремено, можемо ли обути два пара ципела, могу ли обући две хаљине…
И тако… Тражи се, иште…
Заборави се рећи:
Боже хвала Ти на овом дану, на комаду хлеба, на здрављу, на свакој капи воде, на дивној деци, на крову изнад главе, на удобној постељи…
Хвала… Благодарим…
Иште ли још ко, више вере, више љубави, више смирења…
Иште ли неко да човек човек буде,да волимо једни друге…
Постоји и давање, постоје и речи:изволи, узми, ево ти… Постоји и даривање, пружена рука да нешто да…
И опет:
тражиш…. а дајеш ли?!
