Чувајте своје људе…
Немојте да их занемарите, да им се подсмевате, да им ‘солите памет’, да се играте вруће – хладно, да их, кроз ‘шалу’ омаловажавате…
Сваког пута када то урадите по мало отварате врата да оду од вас…
Опраштаће, трпеће, ћутаће… А онда…
Отићи ће неочекивано и заувек…
И тада ће вас нокаутирати сазнање шта више никад нећете имати…
Да ли је вредно једног човека, једне душе, да покажете своју набилдану супериорност? И, да ли сте, заиста супериорни, или вас те друге душе, једноставно пусте да живите у својим заблудама.
Злурадо прокоментаришете нешто што, ако сте заиста хришћанин срцем и душом а не само декларативни никако себи не би требали дозволити, вашем ближњем не одговара и мислите како сте мудри, како сте га поставили ‘на место’, а заправо одгурнули сте неког, ко је хришћански, људски, искрено био уз вас.
Тераћете му инат, истискивати га, шлихтати се другима, правити шале на рачун те особе… Бити ‘велики и важни’, галамити, лармати… А ствари ће се мењати…
Нећете чути, од сопственог бучног ликовања, тихи и достојанствени тапат одлазећих корака… И, онда мислите да вас баш брига, да је тај други и заслужио све те ваше ‘надмоћи’, ‘ искрености’,’ лекције’, па шта, нека иде, дошао и прошао…
Тако, душа за душом, ближњи за ближњим, човек за човеком… и једном ћете затребати неког од њих, освртаћете се, тражити, гледати али остаће само зјапећа празнина…И доћи ће онај момент када вас, као ледена вода, облије сазнање да, уистину, нисте својим ставом дозволили себи да упознате те људе, њихова срца, душе, знање, доброту, истинитост и искреност – остали сте губитник…
А сви ти људи које сте отерали својим поступцима, више вас се неће ни сећати и већ су радосни са неким другим, бољим, душевнијим људима. И док они славе живот и пут напред, радосно дочекујући нове дане, вас ће мучити инсомнија и кратер губитака…
И, да завршим речима, једног дивног оца:
Мислите о томе!
