У ретровизору видим пређене путе,
одбачене старе капуте,
и сову што погледом прати сан,
отварајући нови дан.
Све што је било тешко
остављам Теби,
иза стакла времена,
да се не враћа
када кренем напред.
Слобода се спустила,
као суперсонични облак љубави —
дар, не заслуга,
милост која стиже
тачно кад срце заћути.
Нижи слојеви атмосфере
одскочише у храпави шум тренутка,
и учим да дишем
како си ме замислио.
Испод платненог сунцобрана
све кише престају.
Ту небо не жури , а време скида сат са руке .
Ту ме скриваш,
и време заборавља
да ме прогони.
Док таласају мириси
менте, рузмарина и тамјана,
ројеви осмеха пристижу —
као тихи одговор
на молитве без речи.
Низ чашу слива се капља
руменог вина,
арома маслине и кима,
и знам:
ништа није случајно,
све је дар од Тебе.
Рекли су да радости је мало,
али они не гледају свет
очима благодарности.
Не знају да радост није количина , већ поглед Творца .
Радост нас грли,
јер Ти си близу.
Радост нас чека
као освит —
сунчев зрак
који тихо пада
тамо где је срце спремно
да прими.
Будно трчим у сате који предстоје.
Звук црквених звона кроз крвоток жури , у молитву јури .
Ту сам . Постојим. Одавно прошлост не бројим .
Бог савршено живот скроји.
