Кажу да се не може правити виолина од дрвета које је расло да буде дршка за мотику.
Истина.
Тако ни сврака не може бити лабуд.
Сврака лети на све што је туђе, светлуцаво, искричаво, али остаје сврака, без достојанства, части, честитости. Граби, граби и никада не уграби колико јој је довољно.
А лабуд је леп, достојанствен, свој. Не тражи туђе – задовољан је својим.
Паралела са људима – потпуно очигледна.
Људи лабудови зраче, сијају својом, како вањском, тако унутрашњом лепотом, живе свој живот и не посежу за туђим.
Свраке, ма колико да се труде, остају свраке, потпуно не свесне како карикирају себе узимајући туђе.
И, да се вратимо на почетак – виолина је виолина, а дршка за мотику само дршка.
И сврака не може постати лабуд али може ли лабуд (човек) постати сврака? На жалост, дешава се.
Спусте се критеријуми, забораве интегритет и циљеви. Онда видите како бескомпромисни борац, постаје медиокритет. Видите да неко ко се, свим снагама борио за просвећивање, манире, културу комуникације, затури то у неко ћоше, и почне прихватати осредњост, реченице које вриште од граматичких грешака, људе који, ма колико по карактеру били добри, по својим вештинама, способностима и интелектуалним могућностима, нису требали бити део приче. Можда је време такво, можда окружење или, чак, неки интерес, али тако је – како је.
Нема места разочарењу, ваша висока очекивања буду изневерена, али иде се даље, ипак већина лабудова остају лабудови. Можда се окруни поверење и поштовање према неком, али, једноставно повуците се, склоните се у страну, да не дође до веће штете, да не дође до ерозије. Окрените се другим стварима, храните се лепотом других лабудова, али сачувајте љубав, сачувајте у молитвама све те људе и верујте, чврсто верујте да ће се вратити у пуној лепоти и сјају.
