Промаја кроз главу јури. Празне речи, још испразнији разговори, комуникација која се свела на пар штурих речи.
Очешемо се у пролазу, често смркнутог лица, без имало интересовања за оне који пролазе крај нас, или ми крај њих… Питања, тек реда ради и, ништа бољи одговори. Ушуњала се и ушушкала отуђеност, нашла мирну луку у немирним људима.
Чују се, некад, гласови, повишени тонови, срдите речи…
А мало ко да каже: ”помаже Бог” или макар да пожели добар дан. Мало је оних који се, тек тако насмеше другом пролазнику, сапутнику у превозу, суседу.
А тек колико мало је међу нама оних који јутром прво заблагодаре Богу што дочекаше још један дан, дан који нам добротом својом Господ подари.
Колико ли нас је што ноћу, пре починка, молитву ка Богу узнесемо?
Па опет, љубављу својом неизрецивом Бог нас воли и чека да Му приђемо.
Учили смо да захвалношћу и молитвом све почињемо, све радимо, све завршавамо.
Но, није се то изгубило и Богу хвала на томе.
Зазвоне црквена звона, зачује се певнице пој, замирише тамљан и пробуди се успавана душа.
Схвати тада човек да у Господа се уздати и ближњега волети и поштовати, заједно кроз живот ићи, најлепше је дело.
Дело вере, љубави, молитве, дело руку и срца, дело душе и разума. Тада, тог тренутка мења се све. Тада живот постаје целовит, радостан, жив…
Тако се дела у славу Божију, за љубав људску, за молитвени подвиг, за спасење ближњих и нас самих.
Тада дело кућу гради.
Тако радост живот ко’ орлу подмлади.
