Један брат је отишао код аве Јосифа и рекао му: „Аво, колико могу да кажем, држим своје молитвено правило, постим, молим се и размишљам, живим у миру колико могу, чистим мисли своје. Шта још могу да урадим?” Тада старац устаде и пружи руке ка небу. Његови прсти постадоше као десет огњених светиљки и рече му: „Ако хоћеш, можеш бити сав пламен.“
Ето шта је монаштво: чежња за Богом која не познаје границе. То је почетак будућег века, Царства Небеског још овде на земљи. Црква монаштво назива „анђеоским животом“.
По Предању, у четвртом веку анђео се јавио Светом Пахомију — првом од монаха који се подвизавао у пустињи египатској — да успостави монашку заједницу, и дао му бронзану плочу, на којој је исписано Правило за његове монахе. Од апостолских времена до данас хиљаде, стотине хиљада, вероватно милиони људи напустили су све што су имали и презрели све што овај свет може да понуди, да би следили Христа и потпуније живели Јеванђеље.
Понекад је тај импулс био јачи, некада слабији, а Свети Оци говоре о монаштву као барометру духовног живота у Цркви. Kада монашки живот цвета, верни се заиста духовно труде; и обрнуто, када мало људи налази инспирацију у монашком идеалу, манастири се смањују и игноришу, духовни живот међу верницима је у опадању.
Да ли је монаштво данас потпуно изгубљен случај? Истина, за модерне очи, монах је све више лик из прошлости, неко блесав и ексцентричан. Изреке пустињских отаца и житија оснивача монаштва обилују страшним упозорењима да ће монаштво, посебно строга аскеза прошлих векова, у последњим данима бити готово немогућа.
Једном, када су Свети Оци давали предвиђања о последњој генерацији, рекли су: „Шта смо ми сами урадили?“ Један од њих, велики ава Исхирион, одговори: „Ми смо само испунили заповести Божије.“ Остали су одговорили: „А шта ће они који дођу за нама?“ Рекао је: „Они ће се борити да остваре половину наших дела.“ Рекоше: „А шта ће се догодити онима који долазе после њих?“ Рекао је: „Људи те генерације неће остварити никаква дела и доћи ће на њих искушење; и они који ће истрајати у том дану биће већи и од нас и од наших отаца.”
Упркос тешкоћи и одвраћајућим саветима чак и најауторитативнијих православних извора, многи људи и даље бирају да оставе све и свакога, да узму крст монашких борби и следе нашег Спаситеља. Не мислим да је превише оптимистично говорити о својеврсном оживљавању монаштва у наше време.
Шта је то што и даље привлачи људе на овај начин живота који је у суштини мистерија, нешто о чему и најсветији монаси говоре са страхопоштовањем и трепетом?
Пре свега, монаштво је пут покајања. Не она врста покајања када станемо да удахнемо и жалимо због лоших ствари које смо урадили, а затим брзо пређемо на следећу ставку на нашој листи ствари које треба да урадимо или промрмљамо списак грехова на исповести да бисмо могли да идемо на Причешће, већ она врста која значи потпуни преокрет, обраћење, дубоку промену начина живота.
Ово је покајање јеванђељског блудног сина, који схвата да је читав његов начин живота био веома погрешан и који све оставља иза себе да би отишао кући свом оцу да тражи опроштај.
Служба монашког пострига почиње стихиром која парафразира ову параболу: „Пожури да ми отвориш свој очински загрљај, јер сам као Разметник протраћио живот свој. У непресушном богатству Твоје милости, Спаситељу, не одбаци срце моје у његовом сиромаштву. Јер са грижом савешћу вапијем Теби, Господе: Оче, сагреших Небу и пред Тобом.” Управо та чежња за загрљајем нашег Небеског Оца, за Његовим опроштењем и за домом са Њим још увек тера људе да окрену леђа свему и корачају овим стеновитим путем.
Први корак на овом путу је одрицање од света, остављајући га иза себе. То не значи једноставно напустити школу или посао, затворити банковни рачун, преселити се у манастир, обући се и молити се. Према Светим Оцима, термин „свет” означава збир свих наших страсти, везаности, мишљења, ситних симпатија и несклоности; све што нас удаљава од Бога и спречава да сагледамо Његову Вољу.
„Нико се не може приближити Богу осим човека који се одвојио од света. Али одвајањем називам не одлазак тела, него одлазак од светских ствари“, каже Свети Исак Сирин, један од највећих монашких отаца свих времена.
„Нико ко има заједницу са светом не може имати заједницу са Богом, и нико ко се брине за свет не може се бринути за Бога“, наставља он. „Ако заиста волите Бога“, почиње свети Јован Лествичник, још један монашки водич, „и чезнете да стигнете до Царства које долази, ако сте болни због својих пропуста и свесни сте казне и вечног суда, ако се заиста плашите смрти, онда вам неће бити могуће имати приврженост или стрепњу или бригу за новац, иметак, за породичне односе, за светску славу, за љубав и братство, заиста, за било шта земаљско… Лишени сваке мисли на ово, не марећи ништа за њих, окренућете се слободно Христу…“
У овом тренутку најчешће питање је „Kако да знам?“
Kако да знам да сам призван на посебан облик одрицања од света који представља монаштво?
Сви ми морамо да напустимо свет у смислу да се боримо да на овај или онај начин превазиђемо своје страсти; нема сумње у то. Али како човек може бити сигуран да Господ жели да то учини прихватајући монашки живот?
Kако у овом случају можемо уочити вољу Божију?
Веома је тачно да не постоји специфичан „монашки тип“ или одређена карактерна црта која некога дефинише као кандидата. Али, сви у једном тренутку постану уверени у неопходност да одустану од свега и да крену путем кући свом Небеском Оцу.
Људи често говоре о позивима и призивима, претпостављајући да мора постојати нека врста мистичног искуства која би вас убедила да постанете монаси.
Истина је да многи монаси могу да се осврну на одређени догађај који је био прекретница у њиховим животима. У девет од десет случајева у томе није било ичег стварно оностраног.
Ако чујете гласове или видите анђеле, вероватно последње место где припадате је манастир! Чак и ако постоји такав тренутак, избор и одлука да се иде монашким путем готово је увек последица периода истинске борбе, сумњи, страхова и искушења. Многи монаси које познајем, када им је пала на памет, нису хтели да имају ништа с тим и били су прилично шокирани том идејом. Свети Оци истичу да не постоји ништа што Зли мрзи толико као монаштво и учиниће све да некога одврати од овог пута. Ако је неко уопште духовно будан, у том тренутку га практично може видети и чути како ради.
Познавала сам људе који добијају невероватне понуде за посао, добијају огромне своте новца, предлоге за брак од високих, тамних, згодних и богатих мушкараца.Једна старија монахиња коју сам познавала затекла је мужа, који се водио као нестао двадесет година, на њеном прагу дан пре него што је отишла у манастир.Упркос искушењима, расте уверење да ништа друго не можете учинити, да је без обзира на све, монашки живот једина одржива алтернатива.
И то те „гњави“ све док једноставно нема другог излаза…
Мати Ефросинија, сестринство манастира Светог Пајсија (Величковског)/Успенија Пресвете Богородице, Аризона, САД
stpaisiusmonastery.org/
Превела редакција Чудо
