Да ли и ви размишљате када се пробудите и кренете у нови дан у нове радне победе какви ћемо бити пред Господом? Мени је та мисао свако јутро на уму. Мислим о томе да ли ћу сваки нови дан искористити на прави начин, да ли ће то бити дан на који ћу бити поносан кад станем пред Христа?
Јасно ми је да без Његове помоћи не могу ни корака напред а опет често се занесем и помислим да сам на добром путу, урадио сам нешто значајно и онда се деси суноврат. Спопадну ме разни демони са којима се борим и онда следи пораз и два корака назад а таман сам помислио да сам направио један напред.
Потом долази разочарење и „празан ход“, а то је управо оно што ђаво жели, да тугујемо над собом и над својим грешкама и тако траћимо драгоцено време од Господа поклоњено и не искористимо га за добра дела , за напредак, раст и развој наше личности. Код Хришћанина нема стагнације, или напредујеш или назадујеш. Заваравамо се ако мислимо да је у неком тренутку све потаман и сад можемо да уживамо у плодовима свог труда, осећамо се успешни и самозадовољни.
Ту правимо грешку јер човек увек има простора за напредак, ако си данас био добар, сутра буди одличан итд. Угледајмо се на апостоле који су живот провели служећи Христу и дајући последњи атом себе да би Христова наука допрла до што више људи. Лепо каже апостол Павле: „свима сам био све“. Покушајмо и ми да свима будемо макар нешто ради Христа и за Христа, ако могу даћу сваком човеку барем делић себе јер знам да се Христу дајем. И чиним то јер желим да волим сваког човека, јер покушавам да у сваком видим и сагледам Христа.
Наравно не смемо заборавити да ништа не може да се деси без Божије помоћи, Његове благодати. Ту је одговор шта радити када погрешимо и осећамо да смо пали и удаљавамо се од Бога. Тада требамо погледати ка небу и схватити да смо ми ипак Христови и препустити му се.
Дакле препустимо се Божијој благодати посебно када погрешимо јер Господ је увек ту и чека нас „раширених руку“, да загрли чеда своја. Могу да набројим безброј ситуација када сам био на дну и сматрао се пропалим, највећим грешником, безнађе је било најјаче осећање и ако би само на трен помислио зашто то радим, Господ ће ме прихватити одмах је стизала помоћ. Господ пошаље помоћ тамо где се најмање надаш! Шта да не заборавимо? Корак напред, назад два, то је самообмана, решење је у малим корацима али да се трудимо да чувамо благодат да се препустимо да нас Господ води.
Благодат задобијамо на Светој Литургији сједињујући се са Христом Богом, дакле иштимо је на правом месту, и трудимо се да је сачувамо што дуже!
