Прођоше отприлике три сата. Требало је да одем ради вечерње службе уочи Госпојине. Требало је да идем на прославу… Нисам имао воље за то! Али ми је то тако било потребно! Људска природа, саосећања, моја логика, све то се рвало с мојом вером, с „другачијом“ пред ставом о Богу. О Ономе Који се прославља распет; О Ономе Који живи у гробу и Који из Свог гроба даје живот. Ономе Који теши „оне који плачу“ и изабира „најубогије“. оне којима је учињена неправда и покајане грешнике; Ономе Који Своју Цркву утемељује на Својој крви, Своје учење на мученичкој крви Својих ученика; Онога Који, будући да непрекидно открива вечни живот, у суштини укида трагичност смрти.
Тако сам срећан што сам рођен као Православан! Све ово дубоко у мени улива поверeње и представља монопол Православног учења, предања и живота. Нигде другде не наилазим ни на приближно сличну логику. У лудости моје проблематике, навире ми мала али искрена и непосредна жеља за славословљем. Сузе се мешају с мало наде. У густој тами се назире мало тихе светлости Све је тако велико, но све тако…. незнатно.
Следећег дана сам на аеродрому „Елефтериос Венизелос“. Пристижу рођаци с Кипра и из Грчке да помогну при распознавању тела. Трагичност наставља да господари догађајем; не оставља ни трунку бола која није покренута. Сви заједно, више од сто двадесет људи, у једној великој просторији, наоружани љубављу и бригом, соко тридесетак психолога. присутним амбасадором Кипра и свима осталима који су надлежни у оваквим случајевима. у стању неподношљивог бола. Неки од њих су у мртвачници већ прошли кроз искушење идентификације и вратили су се, док други чекају да дође тако неопходан али тако ужасан тај тренутак.
Митрополит Николај (Хаџиниколау): Црно небо над граматиком (први део)
Генерални секретар Министарства здравља ме обавештава да пођем с двојицом-тројицом свештеника ради утехе и саучешћа у болу. Саучешће и утеха – запитах се. А ко може пружити нешто тако? Ко је тај који зна одговоре. а не открива нам их: Ко је тај који има силу да сједини раскомадано, да подигне порушено, да васкрсне убијеног и како, и зашто ови људи очекују нешто од мене и од Цркве? Но, психолози су у још тежем положају. Свештеници имају могућности и да заћуте. Да једноставно
плачу, пате заједно, да слушају, да пруже љубав, да изговоре пар речи тајанствене молитве. Психолози морају у сваком случају да говоре. Нешто треба да учине. Сместих се по страни и накратко оставих своју душу да одлута од људи који пате и дотакне се вечно Распетог Христа. Прођоше три часа. Сви се већ вратише. Сви у шоку, неиспавани, мамурни, седе лево и десно, само чекајући да прође време, да уђу у авион, врате се на Кипар припреме се за колективне погребе. Неки нервозно Ходају, Други механички пуше. С времена на време чују се јецаји мајке која је изгубила ћерку, зета и троје унучади. Неми бол, тако снажан да га ниси ни свестан. Пре него што оду, неки од њих желе да савршимо помен. Психолози су у недоумици, боје се да нешто такво не узнемири оне најосетљивије, па амбасадор то дискретно и саопштава за оне који желе. Сви гасе своје цигарете, устају без изузетка и прилазе к средини. Јадни они, нису се наљутили на Бога! Али, ако се наше молитве нису примиле пре несреће, зашто би се сад примиле и то у тренутку када не можемо да сазнамо њихов допринос. Помен почиње. Пред нама су капетанова жена и сестра, у,
јецање сви заједно певају. Најгоре што би се могло догодити јесте затражити од мене да кажем пар речи. Грешку чини директор кипарске Контроле летења. Избегавам говор… правдајући се како ми овде нисмо да бисмо их утешили – јер смо сви неутешни – него да заједно с њима патимо, да мало – колико год можемо — на својим плећима понесемо њихов неподношљиви терет. Жеља ми је да с њима путујем до Кипра, но нешто такво је практично немогуће. Обећах им да ћу тамо бити на помену.
Помен је у Паралимнију на Кипру. Црква препуна. Ако с Царских Двери погледаш према окупљенима, преовладава црна боја. Шеснаест људи, сви из истог места, истог тренутка у гробу. Неиздрживи бол, неописив, логички неоправдан, без духовног одговора. Одлазимо на гробље. На хиљаде рођака, пријатеља и познаника окружује гробове опасане саксијама и цвећем. Ужасан призор. Три гробнице једна до друге. У првој, брачни пар са своје троје деце. У суседној: други млади пар са двоје деце. И у трећој: трећи пар са једним дететом. Одмах поред, једна бакица у наручју држи своје унуче од две-три године, које вероватно никад неће моћи да к сећању призове слатке обрисе својих родитеља и браће. Ако не грешим, све баке и деке, њих дванаест на броју, живи. Црква пева: “ Блажен пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено место покоја“. Ако претпоставимо да то важи за умрле, шта би требало певати за оне мртваце…који су остали у животу?
Своју молитву прочитах што сам боље могао. Моја мисао, моја вера, моја душа је тражила своје место… спокоја. Веома је тешко молити се под таквим околностима. Како срце да говори Богу Који се не види? Догађаји, стварност, логика, који год мотиви, у том тренутку пројављују или Бога који не постоји, или бога који је изгубио контролу над светом, или бога тиранина, властодршца, ужасног, онаквог каквог не желимо да постоји. А Бог љубави? Сведржитељ? Онај Који је својим Васкрсењем уништио смрт? Онај Којем сада желимо да се помолимо, не би ли нас просветлио и оснажио? зашто је ово дозволио? Зашто нам не одговара? где је Он?
Већина људи се плаши оваквих питања и потискује их. неки их постављају на сурово философском и сувишном надменошћу, но с довољно светогрдне дрскости, не остављајући простора чистим промишљањима која расветљују истину.
Крај друг дела
Из књиге – Тамо где се Бог не види
