Од првих дана постојања Христове Цркве, хришћани су веровали у Оца, Сина и светога Духа. Па ипак било је потребно неколико векова како би учење о Светој Тројици било богословски тачно формулисано. Постојало је више разлога због којих је било неопходно усвојити и одговарајућу терминологију. Пре свега, постојала је потреба да се оповргну многе јереси тог времена, али и да се на правилан начин полемише о Светој тројици са људима, који су били васпитани у духу античке фолозофије.
У III веку, Црква је била погођена Савелијевом јереси који је учинио да је Бог једна суштина, док су три Лица ништа друго до пројава једне те исте Природе – три „маске“ под којима се Бог открива људима. Једна те иста не дељива Монада како је сматрао Совелије. у разно време се откивала на потпуно различит начин. У Старом Завету Бог се јављао као Отац, у Новом завету као Син, док се у Цркви након Педесетнице појављивао као Свети Дух. По Совелију је у питању „синоотац“, који је ван света ћутљива Монада, док је у односу ка свету Реч-Логос.
Почетком IV века, александријски свештеник Арије, доноси учење да је Отац једини и истинити Бог док је Син део Његове творевине. Он је био створен „из ничега“ и будући да је рођен пре времена и векова као такав је имао предност над осталом творевином. Аријанство се веома брзо проширило, изазивајући бурне спорове на целом хришћанском истоку. Аријево учење, тј његова јерес, била је разлог сазивања Првог васељенског сабора 325. године у Никеји. На поменутом сабору било је и формулисано и учење о Светој тројици.
Осудивши јереси Арија и Совелија, Никејски сабор је изнео учење о Сину као „једносушном“ Оцу тј, да Син поседује исте Божанске суштине као и Отац. Православно учење о Богу као Светој Тројици било је изражено следећом терминологијом: Бог је један по суштини, али је један и у три Ипостаси. Ово учење је указивало на онтолошко јединство Божанства , у исто време наглашавајући и самосталност сваке Ипостаси. Отац, Син и Свети Дух су три потпуне Личности, од Којих свака не само да поседује пуноћу постојања , већ и представља и потпуног Бога. једна Ипостас није трећина заједничке суштине. Отац је Бог, а никако трећина Бога, као што су Син и Свети Дух , такође Бог. Према томе све три Личности заједно ису три Бога већ један Бог. Ми тако исповедамо: Оца, Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву. Дакле три Ипостаси не чине поделу једне суштине на три засебне суштине, а тако се и једна суштина не слива и не меша три Ипостаси у једну.
Из књиге – У шта верују православни хришћани
