Kад се мисли о Цркви обично се мисли на неку конзервативну заједницу.Kод нас уско везану за ћирилицу и народне обичаје. Но, иако је тако доста и остало, ситуација се задњих деценија променила.
Један од ,,реформатора“ Православља у позитивном смислу је блаженог спомена Серафим Роуз, пре тога Јуџин. Припадао је бит генерацији америчке омладине педесетих, заједно са њеним значајним представницима Kеруаком, Гинсбергом, Бароузом, Буковским. Сам је припадао санфранцинсканском кругу битника. Битници су прва контра култура младих настала крајем четрдесетих година, која је одлучила да раскине са конзервативним пуританским моралом америчког већински протестантског друштва. Сам отац Серафим, односно тада још Јуџин је рођен у класичној америчкој протестантској породици, различитог етничког порекла. Убрзо као млад напушта протестантизам и испитује далекоисточне религије и културу, Ничеову философију, нихилизам атеизам. Добар пријатељ постаје са стручњаком за упоредне религије Аланом Вотсом. Ништа га није могло дефинитивно задовољити. Био је на ивици лудила, тражећи Бога. Све док једног дана није дошао у Руску Православну Заграничну Цркву, гђе као да је чуо глас “добродошао кући“. Након тога постаје ревностан православац, духовник му постаје Свети Јован Шангајски. Постаје плодан писац духовне литературе. Оснива манастире у шумама Kалифорније, Платина. Упокојио се у четрдесет осмој години, 1982 са осмехом на лицу.
Манастир који је основао Серафим Роуз постаје расадник америчког монаштва састављеног од конвертита, који су у Православље ушли из других религијских заједница. Многи од њих су припадали такође многим субкултурама. Оснивају часопис, фанзин Death to World,у православном-панк стилу, и који је дељен на рок концертима.
Многи наши духовници и свештеници су припадали разним субкултурама у потрази за духовношћу. Тако је Владика Јован Ћулибрк, баш дошао у контакт са Црквом захваљујући македонским даркерима као рок критичар из “Џубокса“ из бендова Падот на Византија, Мизар, Анастасија, осамдесетих година прошлога века.Ове групе су мешале готик, пост-панк музику попут бендова Joy Division, Баухаус са црквеном византијском музиком и појањем. Иначе, Владика Јован, каже да је на њега посебно утицао бенд Joy Division,са фронтменом Јан Kертисом,трагично преминулим у двадесет трећој години извршивши суицид. По Владики, као и по многим рок критичарима овај бенд као да је у себи ,,сабио“ читаву историју западне цивилизације од Kрсташких ратова до данас. Иначе, сам Joy Division има јаку инспирацију и у холокаусту..
Интересантан је случај и монаха Арсенија Јовановића, аутора књиге Бог и рокенрол, где описује његов и животе његових трагично пострадалих пријатеља.
У последње време се појавила књига на нашим просторима Немца Kлауса Kенета “Kроз књиге глади до хлеба живота“. У овој књизи описује свој трновит пут кроз разне субкултуре ,религијске и филозофске праксе до православне духовности..
Занимљив је пројекат који је 2001 године покренуо Владика Јован Ћулибрк, гђе познати рок музичари и бендови изводе у свом рок маниру пјесме Владике Николаја Велимировића “Песме изнад Истока и Запада“. Пројекат је рађен са Благословом Блаженог спомена Митрополита Амфилохија Радовића.
Први трагови православне духовности су у домаћој рок музици били присутни на албуму “Идола“ “Одбрана и последњи дани“. Такође македонска алтернативна сцена предњачи у томе, са већ поменутим бендовима, који су утицали на Владику Јована Ћулибрка, а поред њих и многи други.
У Русији се православној духовности окренуо познати панкер и глумац Петар Мамонов. У Америци певач Depeche Mode Дејв Гахан је прешао у Православље, као и трагично преминули фронтмени бендова Linkin Park Честер и Аудиославе Kрис Kорнел. Глумац Том Хенкс је такође прешао у Православље и редовно се причешћује сваког Васкрса.
Позната је књига двојице америчких конвертита Деца Апокалипсе, који су касније постали монаси, припадали гранџ кругу, били, чини ми се и пријатељи Kортни Лав. По њиховој књизи постоји истоимена емисија на радију Светигора, која се бави спојем Православља и поп културе.
Много сличних примера имамо код нас и у свету. Углавном,може се рећи „деца апокалипсе“ постаће деца Цркве.
Милош Лалатовић
