Већ са првим данима израелске инвазије на Газу почеле су пријетеће поруке у виду графита испред стана у којем живим са великим изливима мржње. “Јевреји напоље“, кукасти крстови, били су неки од “умјетничких дијела“ тзв. бранитеља човјечанства од “Чивута“. Све ово се дешавало мени коме је породица већ генерацијама примила хришћанство, осудио сам напад на палестинске цивиле од стране Израела, био сам до овога момента готово анационалан. Али од сад више нећу. Бићу Јеврејин какав је мало ко. Наравно и даље ћу остати хришћанин. Џаба је све било, као и у доба нациста нијесте могли избрисати своје поријекло ако сте Јеврејин. Све је било узалуд. Морали сте бити убијени. Kао да су ми оживјеле све оне приче моје рођаке Хане, а и других, али са њом сам био најблискији. Мислио сам да је све то далека прошлост. Kако сам се само преварио, као што су се и они преварили пред Хитлеров долазак, говорили су “Њемци су цивилизовани, неће они нас“. Нећу поновити, бар ја лично, исту грешку. Него шта да радим, куда отићи? Свеједно сам у замци, пацов, како су нас звали, штеточине, које морају бити уништене.
Одлучих да одем до Хане. Увијек сам имао слободан однос према њој и звао сам је само Хана, иако је била доста старија од мене. Баш доста. Нерасположен, трудио сам се да то не покажем, али стари мајстор ме одмах прочитао. Давиде, шта ти је, имаш ли неких проблема? Ма не, све је у реду, одговорих док нам је сипала кафу. Добро, нећу инсистирати ако нећеш да кажеш, али видим да јеси нервозан и то баш, без обзира што желиш да то прикријеш од мене. Добро, добро, како си се осјећала пред холокауст? На ово питање Хана застаде, на лицу јој се очитавао дубоки страх и забринутост. Мало пошутјесмо, потом јој рекох, не мораш се трудити да ми одговориш, погледом си ми све рекла боље него све оно досад што си ми причала. Све ове године, деценије. И откуд сад такав увјерљив страх, шта се десило? Ех, Давиде, први пут од завршетка Другог свјетског рата доживјела сам да ми неко говори исте пароле као кад сам била дијете. Kо ти је шта рекао, љутито упитах са намјером да се обрачунам са хилиганима? Полако, ништа нећеш постићи насиљем, као што видиш да су нам се сународници у Израелу преварили. Постоји опасност да се због њих забораве све наше жртве током холокауста и читаве страдалне историје. Морамо да трпимо. На тај начин се спасавамо. Тако смо опстајали кроз миленијуме. Још за вријеме Навуходоносора би смо нестали да се нијесмо смирили. А и зато што одмах нијесмо, страдало нас је много. Наше је да се молимо, вјерујемо и трпимо.Kад год смо дизали устанке лоше смо прошли. Зато смо и нашу земљу Израел изгубили и Тит нас је протјерао свугдје по свијету, многе и убио. Због своје нестрпљивости гнијевили смо Бога Израиљевог у пустињи четрдесет година, и ти што су се бунили, пострадали су. За вријеме нациста било је другачије. Предали смо се као жртве, као јагањци што се приносе Богу. Цијена је била велика, али смо се вратили у своју отаџбину после скоро двије хиљаде година. Трпљењем и вјером избавили смо се из Вавилонског, Египатског ропства, прогона од стране инквизиције у Шпанији, иако нас је и ту доста пострадало, као и кроз све вјекове од сваког. Па, шта је то Хана, је ли то наш усуд, то страдање? Не синко, ми смо Изабрани народ Божији, а то има цијену, са уздахом ми одговори Хана Леви, моја рођака.
