Милош Лалатовић: Психијатар и демон (тридесет и шести део)

Два демона су стајала те вечери на прозору старе сиротињске зграде.Људи којима су стајали на прозору стана су добили сина.Били су срећни.Позвали су и остале из комшилука да прославе своју радост.Владало је углавном добро расположење, бар наизглед.Јер, знали су стари покварењаци да многи и нијесу срећни што су други срећни.Али су се сјетили и нечег другог.
Почео је њихов разговор о тзв.неразумности људске природе о прослављању рођења новог људског бића.Ево, рече први другоме, ово дијете колико ће тек од ноћас бити мучено, све до своје биједне смрти.Колико смо оваквих нових људи видјели? Тачније, патња овог бића је почела оног дана када се зачело.Његова јадна мајка се измучила свих ових мјесеци док је носила ово дијете, чак и због овога идиота који учествује у њиховом слављу, а пријетио је да ће их избацити из овог ћумеза гдје живе читаво вријеме, док је носила овог јадника.А тек од ноћас почиње његова патња и свих осталих новорођених.Јесу ли људи толико глупи, кад им и тек рођено дијете из све снаге углавном каже шта мисли о свом доласку, на универзалном језику којег сви разумију, плачем…Дијете је једино задовољно, кад се процијени да нешто није у реду, тј.кад је мртво.Али, глупаци не схваћају.Е, па мали добро дошао у лацримарум валис, биће задовољство да те мучимо.Надамо се да ћемо те на крају одвести са нама, нијесмо похлепни, има у аду мјеста за све.У том моменту се дијете окренуло ка прозору и својим слатким окицама се осмјехнуло, као у инат овој двојици.Знали су шта је видјело иза њих или испред њих, “Свјетлост, која обасјава сваког човјека, који долази на свијет“…Отишли су огорчени, сваки пут исто.Ни они никако да науче лекцију да се не приближавају новорођенима, али морају, имају наређење, због којег сваки пут оду тако опечени и незадовољни.Научили су лекцију, наравно, давно још, али казна од њиховог господара је ужасна.Мораће да прате овог малог сваки дан, да му скупљају сву горчину у срцу, почели су још од срца његових родитеља и предака, које ће искористити да једног дана можда дигне руку на себе, а добро би било да прије тога на друге.Једна од основних људских антитежњи је да другога нема, па онда и себе разложити на ситне комаде, све до небића.Људи не могу ни са ким, а онда ни самим собом.
И тако, пратили су малог дан за даном.Када је имао десет година већ тешко разочаран у све, дјечак је одлучио да се убије.Баш му је било криво што се уопште и родио.Али, али, никога није ни питао за то.А сад ће он својом вољом отићи на ,,вријеме“ са овога свијета.Самоубиство је требао да изврши тако што ће скочити са истог онога прозора одакле су га оне ноћи посматрали демони.Да, покушавао је један дан, други, трећи, више пута, међутим, увијек је страх преовладао и вратио се у кућу.Једном је био тако огорчен да је баш одлучио да скочи.Таман, кад је било све готово нека жена је пролазила са дјететом у колицима улицом гдје је требао да стоји његов недорасли леш.Дијете се баш упадљиво окренуло ка дјечаку самоубици и осмјехнуло се, и као да је нешто препознао у том осмјеху, нешто што му је било познато, мада није знао откуда, али они што су удесили да се убије су знали.Побјегли су, дијете са улице је било обасјано истом Свјетлошћу, као некад и дјечак којег су наговарали да се убије.Али није, вратио се поново у стан, са осјећајем милине, тј.тежњом за изгубљеним рајем, само што то није знао.