Често се данас говори о овој или оној идеологији, групи људи, борцима за одређене вредности и итд. Међутим, проблем је што су све те идеје, без обзира да ли су од мејнстрим већине проглашене за позитивне или негативне, злоупотребљене за одређени тренутак, а самим тим и људи који стоје иза њих. Kо то злоупотребљава нацизам, комунизам, науку, религију, људска права, историјске догађаје, то је право питање.
Најчешће је то политичка елита разних држава, која користи у одређеним ситуацијама симболе, некад крст, други пут свастику, петокраку, руне, коловрат, у зависности како им то интересима одговара. Све то доводи до ситуације да свака идеологија све више губи смисао, прелази у бесмислену фразеологију и постаје псеудо-идеологија.Након злоупотребе, људи увиђајући то, мисле за себе да су будале што су се жртвовали за нешто, бивају уморни, постају конформисти, конзументи, истрошени од свега, са наивном носталгијом или огорчености се сећају својих заблуда. Нажалост, ово је присутно итекако и у сфери религије. Људи површно приступајући вери или некој философији користе њихове симболе, и све остаје на томе. Ово је најчешће случај за време ратних сукоба, када се у атеистима или агностицима одједном пробуде патриотска осећања и користе велике крстове, одређено писмо и језик карактеристично за одређену религију, као арапски. Све то остаје на том нивоу, али одређени симболи постају горка успомена народа, који је страдао од припадника таквих група.
Посебно је интересантна збрка у вези рата у Украјини где се заједно користе нацистички, антисемитски симболи и реторика заједно са председником Јеврејином, чији су чланови породице страдали у холокаусту, и са западом, који је уши људима по свету проглушио са антифа пропагандом. Што значи, битно је у одређеном тренутку искористити људе, без обзира на њихова уверења. Хвалити такве појединце и организације као прогресивне, само зато што им то тренутно одговара. Било која идеологија може бити злоупотребљена за одређене скупине, што значи да правих вредности код њих у ствари и нема. Битан је само тренутни интерес. А, ако ће неке вредности или псеудо-вриједности користити, добро је. Изгледа да је важан само новац. Он је једина идеологија, а све остале идеологије, елите желе да претворе у његове слушкиње. Оваква опасност може претити и Православној Цркви, кад се тренутним околностима њена спољашња иконографија учини корисним. Не треба то дозволити. Банализација и злоупотреба нечег важног. Долазимо на крају до закључка да главна идеологија све више постаје псеудо-идеологија, као идеологија баналног и бесмисленог.
