Постоје многи боготражитељи у свету, трагајући за изворним хришћанством. Можда је нама најпознатији пример отац Серафим Роуз, који је у потрази за Смислом, тј. Христом, променио многе религије, филозофске системе, субкултуре. Сличан пример је и Kлаус Kенет, аутор књиге Kроз њиве глади до хлеба живота. Или Сундар Синг у Индији. Оваквих примера било је много. И није само карактеристично за савремено доба, него се јавља са самом појавом хришћанства, која је једина истинска права револуција.
Слично наведеним људима је пример и оца Гаврила Патачија. Мађар по народности, рођен 1932.године, као Георгије. Од детињства бива заинтересован за религију, иако потиче из не баш верујуће породице. Тако да са шест година се игра са другарима свештеника. Са шеснаест доноси одлуку да постане римокатолички свештеник, нежења. Ово наилази на неодобравање његове мајке, која га наговара да упише руски језик. Савет мајке имаће одлучујућу улогу у његовом животу. Шетајући улицама Будима, улази у Православну Цркву, која је припадала Русима. Ово је била нека другачија Русија од оне атеистичке, које су познавали његови сународници. Мађарска је иначе припадала у том периоду тзв. Варшавском пакту. Посебно му се свидело полифоно појање, које га је подсећало на ангелско, као и једноставност верника. Почео је чешће да долази у Православну Цркву, иако је био римокатолик. Чак је и за време молитве у католичкој цркви правио метаније, тј. поклоне до земље, за разлику од католичког обичаја клечања. Мада, ово је радио кад га нико није гледао. Уписује богословију, која је била под језуитима. После неког времена постаје католички свештеник византијског обреда. Све више се интересује за православље. Обрадовао се кад је Ватикански концил шездесетих година донео одлуку о приближавању православнима.
Преломни моменат код Георгија се догодио кад је упознао младог богослова српскога порекла Бранка Савића, као и оца Kирила Драгомировића. Бранко ће се после замонашити добивши име Антоније. Они су били строги, нису му снисходили, рекавши му јасно да ако жели да припада правој византијској традицији треба да пређе у Православну Цркву. Убрзо се то и догодило. Написао је писмо надлежном бискупу, гђе му саопштава своју одлуку. Две године након преласка, бива замонашен за расофорног монаха добивши име Гаврило. Отац Гаврило представља јединствен пример храбрости и смелости потраге за изворима хришћанства, што у његовом случају није било нимало лако.
Једна од чувених поука оца Гаврила јесте“није се играти са вечношћу“…
