Драга Јовановић (16. октобар 1885, Крагујевац – 17. април 1975, Београд), заборављена српска књижевница, у време свог рада и делања била је активна као наставник у школама у Скопљу где се доселила са својим супругом Пантом Јовановићем након венчања 1912. године. Рођена је у Крагујевцу у занатлијској породици Илије абаџије ожењеног Василијом. Још у раном детињству показивала је интересовање за науку и књиге те након основне школе уписује Вишу женску школу у Крагујевцу (1896–1902), а затим матурира у гимназији у Београду 1906. године. Добила је стипендију за студије књижевности на Филозофском факултету у Женеви где је и дипломирала 1911. године. Две године раније на овом Универзитету осваја награду за психолошко-драмску поему Ноћ у Венецији поводом 250 година од оснивања Женевског факултета као прва награђена књижевница из иностранства. Током студирања дружила се са Јованом Дучићем и Томом Ускоковићем. Ту је упознала и Панту Јовановића, будућег супруга са којим је изродили троје деце. Радила је у Скопљу као професор у гимназији, у трговачкој школи и на трговачкој академији. Пензионисана је као инспектор Одељења за трговину и индустрију Вардарске бановине (1935). Била је председница Друштва пријатеља уметности Јефимија у Скопљу (1935–1938) и чланица Удружења независних књижевника (1937–1941). Своје радове објављивала је у часописима: Стара Србија (1922), Живот и рад (1938) и Јужни преглед (1959, 1963, 1965). За књижевне заслуге у Краљевини Југославији одликована је орденом Светог Саве V и VI реда и ордном Југословенском круном IV реда.
Објавила је књиге: романе Без имена (1929), Верин случај (1963), збирке приповедака Мученице и грешнице (1937), Мозаик стварности и снова (1965), приповетку Мајка (1961), збирку поема Сан летње ноћи (1933) и драму Јесења ноћ – зимска ноћ (1966).
Њене књиге инспирисане су женом и положајем жене у друштву. Бави се проблематиком материнства, ванбрачне трудноће у традиционалном друштву, љубави, болести и смрти. Иако објављене двадесет година након Првог светског рата, приповетке у књизи Мученице и грешнице управо приказују женски ратни простор, борбу мајки и жена за егзистенцију, њихово сиромаштво, робовање, глад, смрт и избављење.
Већ самим насловом књиге Мученице и грешнице очитава се морални кодекс јунакиња о којима ће Драга Јовановић приповедати, оне су мученице или грешнице, њихов избор у ратним околностима није велики: или ће сачувати душу, а продати тело, или ће сачувати тело, а изгубити душу. Патријархална жена постаје стожер њених приповедака, она је страдалница у рату, у простору без мушкараца, остављена најчешће са својом децом да о њима брине и да их прехрани током рата штитећи их од окупаторске војске. У приповеткама Драге Јовановић осликана је жена хероина не онако како нам је позната из оних ратних дела чији су аутори најчешће мушкарци, већ онако како нам није позната, наднешена над сопственом и судбином своје деце у околностима које прете егзистенцији целе једне нације. Испред ових жена је избор између мучеништва и греха, оне су равне Богомајци, оне су страдалнице, симболи жртвовања и последњег зида одбране од коначног уништавања поробљеног народа и затирања сваке његове могуће обнове.
У збирци Мученице и грешнице објављено је седам прича: „Непријатељ је удаје“, „Његов начин“, „Једна од обичних“, „Код команданта“, „Њих две“, „Смрт у очи“ и „У лагеру“. Ту дефилују јунакиње: Велика, госпођа Марковић, Даница, Анђа, госпођа Симић, госпођа Милкић и Цвета. У ратним околностима њима је одузето достојанство на живот, право гласа, могућност борбе за породицу. Оне су жртве стравичног насиља. Велика ће бити приморана да се уда за малоумног сеоског слугу, госпођа Марковић ће постати љубавница непријатељу, Даницу ће мучити, јер је сакрила маст, болесна Анђа неће моћи да се побрине за своју децу… Збирка се завршава последњом причом као трачком наде у избављење, јер женски принцип је такав у природи – све ће се обновити и поново родити само да је слободе.
Изузетни описи које срећемо у приповеткама Драге Јовановић у служби су карактеризације ликова жена, јунакиња њених дела, чиме је на посебан начин проговорила о психичком стању оних које су остале незаштићене, поробљене, са својим потомством да проживљавају рат и сусрет са непријатељем. У односу на мушкарце као главне фигуре које, мимо рата, одређују судбину ових жена својим унутрашњим злом, исцртане су типске карактеристике патријархалне жене којој једино остаје вера у неку бољу будућност и ослобођење. Радња приповедака најчешће се дешава у кући, као статичном простору који припада жени (мајци) и њеној деци. Из те куће оне одлазе или пут тамнице или пут интернирања.
Драга Јовановић је књижевница чија дела заслужују поновну пажњу и нова читања. У оквирима нових књижевних истраживања њен плодотворни рад и друштвено делање заслужују посебно место. Она је једна од оних делатница које су креирале мишљење и ставове жена у друштву између два светска рата. Умногоме је то чинила својим књижевним радом одајући поштовање хероинама Првог светског рата које су и поред свих недаћа и зла, успеле да сачувају своју земљу. Њихова улога најбоље је осликана у Мученицама и грешницама и ово је збирка приповедака која би новим издањем још једном посведочила да постоје литерарни споменици које треба обнављати и које не бисмо смели заборављати.
