Још у души звоне прапорци детињства. Мирише јабучњак у коси, у рукама, на лицу. Јабука је разгранато стабло које бехара раскошним бехаром, које доноси сочне слатко-киселе плодове, у чијој се крошњи гнезди ластавица, у чијем стаблу се удомљује детлић. У традицији српскога народа јабука је дар посебног даривања у најрадоснијим тренутцима, породичним слављима, славама. Често је песничка инспирација овековечена у народном мелосу.
„Мој Милане, јабуко са гране, брала бих те ал’ не смем од нане.“ Одјекивала је девојачка песма кроз пропланке, утапала се у птичије појање, у душу момачког немира. Свако село је имало по некога Милана и по неке очи које га кришом прате, одмеравају му карактер, снагу, нарав…Процењују да ли је вредан песме преточене у чежњу, жељу, да ли је вредан вечитог одрицања од неспутаних немира, растанка од родитељског дома, заштитничких руку мајке и очевог благослова.
Привучени песмом или руком судбине, двоје младих људи су кретали стидљиво, лагано, опрезно у сусрет који ће их водити на пут где се укрштају два путића у један заједнички, у нови живот. У традиционалним срединама, у првој половини 20. века, то је ретко била њихова жеља. Много чинилаца и препрека требало је прескочити, преиспитати, сложити, ускладити да би се два бића ујединила у заједничком трајању. Често је улогу посредника између двоје младих људи и њихових породица играла проводаџика, жена вешта у хвалисању, упорна у проводаџисању. И када би наслутила да девојка жели да се уда или младић ожени, проводаџика је преносила радосну вест другој страни. Била је то, донекле, игра надмудривања. Свечано одевени у просидбу су одлазили отац и син, ујак или стриц ( ако момак нема оца). Поред надања, жеља и снова у везеној марамици носили су јабуку, румену као девојачки образи. Дочекивао их је девојачки отац који је, као изненађен, питао:
-Којим добрим сте дошли?
-Ми знамо да ти имаш девојку за удају, а ми момка за женидбу. Па мислимо ако се ти слажеш и ако се деца бегенишу, да је испросимо за нашега сина.
И тако је започињао разговор: шта момак има од имовине, са ким живи, има ли неких болести у фамилији. Ништа се није препуштало случају и ризику, да потомство буде здраво, да се укрсте најбољи гени. Мудрост… Док је трајало „лицитирање“ између родитеља, испијала се чашица по чашица ракије, у младим душама одигравала се права драма. Ако су се већ загледали једно у друго и заволели се, ти разговори били су немир, дрхтави страх и зебња у срцу, стрепња да ли ће се сложити чувари њихових душа и пустити их у заједнички живот.
У једном тренутку отац је позивао ћерку, која је одевена у најлепшу хаљину, ручно ткану, од белог платна, извезену, косе сплетене у плетенице, мирисну од младалачке жудње. Сретала су се два врела погледа и две знатижеље.
-Кћери, ово су твоји просиоци. Пристајеш ли да пођеш за њиховог сина?
Одговор се није добијао одмах. Тако је заповедало добро васпитање. Најпре се обарао поглед, гушила се жеља, па се тихим гласом саопштавала одлука донета у срцу.
Пристајем, оче.
Будућа невеста најпре је прилазила будућем свекру, љубила му руку, а потом је љубила руку свога оца. Младожења је својој изабраници пружао румену јабуку као симболични залог да ће испунити дато обећање. Велики грех и срамота, чак и проклество, било је непоштовање вереничких зарука.
На дан свадбе, до девојачког срца и руке, опет је препрека јабука. Поред окићене капије, на високој мотки постављала се јабука. Младожењин задатак је био да је обори пуцњем из пушке. На тај начин симболично се отварала капија и пут до невестиног срца.
Јабука је незаобилазна као део обреда крсних слава. У најлепшу посуду домаћица сипа зашећерену ракију, у коју ставља три здраве, лепе јабуке. То је буклија. Домаћин држи здравицу, отпија гутљај ракије из буклије па је додаје највиђенијем госту. Најчешће је то кум. И тако буклија иде из руке у руку, сваки гост прозбори по коју лепу реч за здравље укућана и напредак породице. Док,,иде“ буклија, гости стоје. Атмосфера поприма свечарски изглед, беседе и мудре изреке се урезују у памћењу и у души укућана. Шћућурена у углу гостинске собе, посматрала сам побожна лица наших гостију, озбиљна, на њиховим лицима било је чудесне светости као на лицу нашег светитеља, Светог Пантелејмона.
Јабука је увек достојан дар: за болесника, за комшијску децу, за путника намерника. У гладним и ратним годинама да дода снаге, окрепи и нахрани гладна уста. Из чувеног дела Добрице Ћосића“Време смрти“ снажан је, упечатљив опис српске војске, која гладна, измучена, исцрпљена чека судбонсну Колубарску битку. Војвода Живојин Мишић у своме родном Струганику отвора трапове пуне јабука и дели их војницима уместо следовања таина.
У народним пословицама, изрекама, често се спомиње јабука. „Румен к’о јабука“ (здрав и једар) или,,Јабука раздора“ (из библијског призора кушања забрањеног воћа са дрвета познања добра и зла).
Сви ми, који смо имали срећу да се родимо у домовима окруженим јабучњаком, памтимо радносне тренутке из детињства, мирисе разбехаралих јабука, укусе тек заруделих плодова који су горки и слатки у исти мах, пењање и скривање у раскошним крошњама, бежање у сигурност високих грана када заслужимо батине због несташлука и непослушности. Памтим један узбудљив догађај из мога детињства. На међи између ливаде мојих родитеља и комшијске њиве, ко зна кад и чијом руком засађено, било је огромно стабло јабуке. У високој крошњи препелице су сваке године градиле своја гнезда и полагале јаја за нова јата. Простране ливаде и удаљеност кућа, нудили су им изобиље материјала за њихове мале домове и мир. И детлић је одабрао стабло старе јабуке за своју избу. Несташној деци јабука је била изазов: да уберу прве сочне плодове који су сазревали око Илиндана, да покупе препеличја јаја, да се такмиче ко ће се пре попети на јабуку. Девојчице су радознало посматрале такве призоре и нестрпљиво чекале да добију убране јабуке. Али, не лези враже. Тог лета, када сам имала седам година, пожелела сам да се и ја успењем на чаробну јабуку. Моје мајушне ручице су узалуд обухватале огромно стабло, колена су рањавана на грубој кори, али нисам одустајала.
-Ми ћемо ти помоћи-предложили су другари.
-Хајде попни се на моја леђа –рече Милан .
-Ја ћу ти са дрвета додати руке , да те извучем-обећа Момчило.
И учинише тако. Упорна од рођења, јогунаста и издржљива тешко сам одустајала од зацртаног циља. А, више сам се и дружила са дечацима него са девојчицама. Сва радосна, хватала сам грану по грану, и као веверица успињала сам се ка врху. Око мојих плетеница румене јабуке су кидисале на моја чула, мамиле ме опојним мирисом. Гледала сам из крошње девојчице испод јабуке, сва важна, тријумфално. Како су страшљиве, ништа од њих неће бити кад порасту. Наједном, загрмео је разљућени глас.
-Сада ћу вам ја показати вашега Бога. Може ли сазрети и за моју кућу која јабука?
Дечаци поскакаше, настаде цика, вриска и бежање. Остадох сама на врху јабуке. Само
да ме не види комшија. Да се не осрамотим. Док сам се ја крила иза густих грана, деда је штапом јурио дечаке, галамио на сав глас. Добро је. Боље и да преспавам на јабуци, него да ме мајка,,преслишава“ код куће. Ето, сада су све јабуке моје, а ја се не усуђујем ни једну да уберем. Нећу да крадем туђе јабуке… а како сам очекивала да их други краду за мене. Шта ће деди јабуке ако не може да их убере-ројила су се питања у мојој радозналој глави.Е, моја луда храбрости, шта ћу сада са тобом? Док сам заробљена у крошњи јабуке размишљала како да се спасем, са што мање срамоте, одлучујем се да се успењем до препеличјег гнезда. Још неколико грана да савладам и ту је. Боже, какав призор. Голуждрави птићи приљубљени једни уз друге, протезали су своје вратиће , отварали кљунове ишчекујући храну. Нисам се усуђивала да их додирнем. Опчињену тим призором, пренуо ме је познати глас.
-Аха , има још један разбојник на мојој јабуци.
Боже, узми ме, нема ми спаса. Куд ћу сада? Са јабуке се не спуштам. Нећу да ме деда као заробљеника одводи мојој мајци. Уплашена почињем да плачем. Проклете јабуке…
-‘Ајд , де, де, немој плакати. Ма не видим да си то ти, чигро дедина. Е, нека си ту! Да и мени и баби има ко убрати коју јабуку. Све јабуке што отресем притком, побегну низ међу па на џаду. Е, колико смо ја и твој деда набрали јабука, ето баш на тој грани где си се ти шћућурила.
Брала сам једну по једну јабуку и бацала их право у дедине раширене шаке. Скупљао их је у своју шајкачу, а ја сва срећна бирала сам најлепше плодове. Од целе дружине, ипак сам ја најбоље прошла. Набрала сам неколико јабука и за моју мајку. Опрезно сам се спуштала са високог стабла.
-Скочи у траву, чигро. Можеш ти то.’Ајде…трииии-чет’рииии…сад.
Био је то мој први велики страх и први велики подвиг. Срећни дани мог детињства …
У јабучњаку мојих родитеља бехарале су и рађале: сенабије, петроваче, илињаче, будимке, колачаре, кожаре, руменке….У њиховим стаблима су детлићи истрајно градили дупље, своје мале избе, у које су долетали, из њих излетали као мали авиони.
У јесен пуниле су се корпе јабукама браницама и смештане су на сламу у трап. Прекриване су сламом и опалим лишћем и тако ушушкане чуване су преко зиме. А зими, када пожелимо наших јабука, мајка је пртила снег до трапа, отварала га, пунила корпу јабукама које су биле свеже, као тек убране. Понекад смо пекли јабуке. Дивни мирис је испуњавао кућу док сам ја приљубљена уз прозорско стакло посматрала како снег тка дебели бели губер од белих пахуља. Моја мајка је највише волела јабуку сенабију. То су биле крупне јабуке, жуто-зелене боје веома сочне и слатке. Љуштила је јабуке и кришку по кришку давала брату и мени. Тек по неку кришчицу узимала је себи. А љуске од јабука је стављала на плотну од шпорета да замирише кућа. Од јабука падалица правиле су се чудесне ниске, као огромни ђердани. Такве јабуке су сечене на комаде, низане су на пртени конац и сушиле су се испод стреха. Качаре, вајати, млекари били су окићени таквим нискама и цело двориште је мирисало дивним, опојним мирисом. Зими се од сушених јабука кувао компот у који се додавала по која сува шљива и крушка такиша.
Када су у нашу кућу долазиле комшинке на кафу, са преслицама и плетивом у рукама, доносиле су нам јабуке које нису рађале у нашем јабучњаку. А ми смо њих даривали крушкама арапкама. Нема више наше крушке. Одавно су пресахли сокови из њеног корена. Рађала је крупним плодовима, који су били горкасти док не одстоје у слами, а онда су били сочни , предивног укуса. Мајка је говорила да је једна крушка тешка ,,пола кила.“Мислим да је стабло пресвисло када су се руке моје мајке смириле у вечном смирају.
Пролећни ветар разноси ветар из мога јабучњака. Просипа латице по коси, лицу, раменима. Миришу сећања као руменкасте латице. Да ли ће мраз спржити заметке чудесних плодова или ће бити родна година? Бог зна. Баш као у животу. Понекад све крене са цветањем, а заврши се са студеним брањем.
Дај Боже, родних година и пуне корпе мирисних плодова као румених јабука: љубави, човекољубља, родољубља, слоге, девојачких дарова, пуних колевки, цике и вриске деце, румених обрашчића као румених јабука.
