Јаши је град на самој румунско-молдавској граници. Имали смо велику духовну радост да смо стигли у дану када су пресвлачене светитељкине мошти. Добили смо по комадић ризе из кивота. Мој духовни отац Бенедикт ми махну руком да приђем. На његовом блаженом лицу необична радост. У рукама држи мало јастуче опточено свиленом траком. О, благодатне радости. То је јастуче на коме је смирено почивала глава српске светитељке. – Спусти главу на јастуче- тихо прозбори мој духовни отац. Тај духовни осећај не умем да опишем. Носим га у срцу. У Јашију смо посетили и цркву Светог Спиридона.
Из Јашија смо кренули за Србију другим правцем, преко Сучавске области и Темишвара. У Сучави изненађење. Сазнавши да је приспела група српских ходочасника, примио нас је епископ сучавски, благословивши нас топлом очинском љубављу. На лицу нашег водича радост док нам преводи речи старог епископа. Сећање на нашег патријарха Павла, свакодневне молитве за наш страдални народ на Космету, љубав за српску цркву и вернике- пуне нашу душу поносом, а очи сузама. Док смо слушали беседе епископа сучавског ни слутили нисмо да нам се спрема још једно изнанађење. На путу према Темишвару, застадосмо испред сеоске цркве. Храм од дрвета, са осликаним фрекама на фасади. У припрати парохијски дом у коме нас дочекује румунски свештеник са неколико румунских верница. Док смо боравили у Сучави, припремили су за нашу групу ручак, са пуно православне љубави. Сетих се моје пријатељице Елене са ужичке пијаце. Она је из ових крајева. Срце ми се испуни радошћу. Сузе заискрише у очима. Елена… Са великом благодарношћу је прихватила моје мало доброчинство. После много година Бог ми узвраћа. А, можда је и Елена ту негде, не знајући да сам дошла да напојим душу у светињама њене благословене земље.
У Темишвар смо стигли у касно после подне. Ако ме је Букурешт подсетио на Париз, Темишвар ме је подсетио на Беч. Вероватно је у градитељском неимарству био јак утицај хабсбуршке монархије која је владала овим подручјем. Док седимо у старом делу града, на тераси једне посластичарнице, из оближњег локала допиру звуци староградске песме ,,Што се боре мисли моје…“Да, ту песму је написао српски кнез Михаило Обреновић. За суседним столом млади пар разговара на српском језику. Са звоника српске цркве, посвећене Светом Илији, чује се одјек звона. Време је за вечерњу молитву. Боже, па ми смо међу нашим народом. Дошли смо својима. Темишвар је стециште велике српске заједнице и седиште српске православне цркве у Румунији. Близина српске границе чини га омиљеним градом за наше викенд туристе.
Са ходачашћа светињама Румуније вратила сам се озарене душе. Румунија је благословена земља, са бројним светињама, благочестивим, смерним народом, раскошних природних лепота, монументалних културних установа…Надасве, Румуни су наша православна браћа о којима не знамо много. Када их упознамо, носимо их у срцу као светлост и духувну радост.
КРАЈ
