Чудни су путеви Господњи. Никада не знамо где ће се запутити наши кораци, шта нам је предодређено да препешачимо на животним стазама, колико трња ће нам изгребати лице, на колико камења ће се спотаћи наши кораци на животним путељцима, колико ожиљака и жуљева ћемо задобити проходећи кроз живот. Али, не знамо ни где ће нас сачекати спокојство, духовно окрепљење, нада, вера и љубав. У том преплитању тескобе и радости, разочарења и отрежњења, увек се укаже пут по коме се хода без спотицања.
Господ ме је наградио када ме је у једној животној прекретници послао у Будву.Та размажена приморска романтичарка наслоњена на море, у коме огледа своје заносно лице, успављујући се шумом таласа, примила ме је осмехнута, испружених руку у којима сам се свила у топлом загрљају и остала много дуже него што сам планирала-скоро петнаест година. С правом могу рећи да сам, помало, и Будванка.
Постоје у нашим животима ти чудесни, тајновити, а спознајни, предели који нису завичај, а који нас пригрле топло, у којима смо радосни без разлога, срећни с разлогом, где смо спокојни, безбрижни, неопрезни, опуштени… Постоје таква места која нас чврсто држе у свом загрљају, где се будимо осмехнути Сунцем, где нам је десница чврсто стиснута десницом пријатеља, као доказом поузданог пријатељства, где смо некоме посебни, јединствени, где смо срећни.
Такво место, за мене, је Будва. Волим Будву у свим годишњим добима.Волим Будву зими, када са Брајића дува студени северни ветар, када се таласи пропињу, запљускујући бедеме Старога града, у пролеће када се расцветају нарови и жукве, у лето када се у рану зору спуштам на плажу, на јутарње пливање док је вода мирна, прозирна, девичански чиста, у јесен када све пршти од сокова мандарина, смокава, нарова, поморанџи, кивија…
У зимским, сунчаним данима, одлазила сам на Могрен плажу, на моју високу хрид са које се пружао поглед на Стари будвански град. Испред мене се пружало бескрајно морско плаветнило које се у једној танкој линији спајало са плаветним небеским сводом. На морској пучини, назирале су се рибарске коче. Јато галебова је плесало грациозним покретима крила. Понекад се неки радознали галеб приближавао до моје хриди, знатижељно ме осматрао, а потом се лаганим замахом крила удаљавао изнад морског плаветнила. На мојој хриди прочитала сам бисере светске књижевности, али сам из шкољке моје душе, низала бисерне стихове, занесена лепотом природе и миловањем сунчевих зрака.
У рана будванска јутра спуштала сам се из Маина до стазе поред мора, да упијем мирисе и свежину јутра. Град је тиховао. На улицама сам сретала само мале, а велике људе који су ранили да умију и среде град, да бљештав и чист дочека туристе, али и мештане.
-А, куд си тако поранила, сека Лело. Виђи какво је небо. А покиснућеш јадна не била. Врћи се дома док још имаш кад. Но, оли нам купит доручак?
-А, ко би вама пожелео добро јутро да ја нисам поранила? Не бојим се ја кише. Ако покиснем, бућнућу се у море, да покиснем скроз-на скроз.
Куповала сам им доручак, а они су ми узвраћали својим пажњама. Брали су ми прве, још упола зелене мандарине и по неки јарко црвени нар што је радознало извиривао на улицу из неке будванске баште.
Поред пословних обавеза, моја душа је тражила источник воде живе, храм у коме ћу духовно битисати, живети литургијским животом. Једнога дана, на булевару сам спазила монаха, који је хитро прелазио улицу. Потрчала сам. Водила ме је Божија рука у сусрет моме духовном родитељу, оцу Бенедекту.
-Оче,благословите…Из кога сте манастира? Ја сам из Србије. Сада живим у Будви и желим овде да наставим мој литургијски живот.
У једном даху излетеше речи из срца. Гледале су ме топле очи радосне што једна душа залутала у граду бљештавила, искушења, свакаквих замки и варки тражи спасење у храму Божијем.
У манастиру Подмаине сам пронашла духовни дом и моју православну породицу. Чудесно закриљена заштитом Мајке Божије, нашла сам духовно прибежиште. Манастир се налази око два километра од центра Будве. Духовно је седиште племена Маина, али и многих ходочасника из свих православних земаља. Манастирски конаци и гостопримница су увек отворени за посетиоце жедне воде живе коју изобилно дарује овај православни источник. У манастирском комплексу налази се храм Пресвете Богородице из петнаестог века, задужбина Црнојевића и капелица посвећена Светој Петки. Владика црногорски, Петар Петровић Његош, је у Подмаинама писао ,,Свободијаду“ и део ,,Горског вијенца“. Манастир је у једном периоду запустео, мењао је власника, а 1979. године значајно је урушен од разорног земљотреса који је задесио Црногорско приморје.
Срећом, живела сам у близини манастира. Некако, неприметно постала сам део подмаинске заједнице. Ослоњена на очинско руковођење мога духовнога оца осећала сам сигурност под његовим епитрахиљом, брусила сам своју душу кроз исповед, све тегобе и животне тескобе носила сам лакше. Када бих закорачила на стазу испод манастира, носило ме је срце у наручје Мајке Божије, као да сам летела, желећи да се што пре свијем у њеном дому. Пролазећи кроз манастирску капију, улазила сам у освештани простор у коме царују мир, милосрђе и чудесни спокој.
У порти, на каменом зидићу или на манастирској тераси, о обнови манастира, слушала сам казивања оца Захарија, простосрдачног монаха, који је чистим срцем волео и светитеља и грешника, и високоумног и убогог човека. Никада се ни на кога није љутио, све што је добијао од посетилаца, делио је с радошћу. У џеповима његовог црног вуненог прслука, увек се могла наћи по нека бомбона, крстић или бројаница.
-Седи сејке, да ти причам како је настала ова љепота. Било је много тешко у почетку. Отац Сава Коматовић дошао из манастрира Дуљева да обнавља манастир. Нема се средстава, а нас три искушеника кренули путем спасења, привили се уз зарушену светињу. Оде отац Сава код митрополита Амфилохија на Цетиње да тражи дозволу за обнову манастира и врати се без благослова. Ишао је још два пута. Исто… Оде још једном и завапи:,,Владико, благослови. Ми јесмо сиромашни, али Бог је богат…“ И тако добисмо благослов за обнову светиње.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
