Шта ли данас раде моји бивши путеви? Кога наговарају да њима ходи и суља патиком по прашини да би шутнуо један камен у шуму тако да упадне право у клеку које, како кажу, ваља јести, али ако претераш, онда баш не ваља? Ко ли их данас обија својим ногама док главом сведочи оној лепоти и заноси се маштом више него икада ико игде? Ко ли пролази крај оних двоумљења и које од два решења сада бира, а верује да ни једно ни друго нису решења, већ продубљења и ново роњење по безваздушју?
Како ли се зове неко ко сад стоји пред погрешним вратима која ће му се широм отворити, а мисли да су права? На чију главу падају оне исте идеје и капи кише под којима се најбоље пати? Чије ли вијуге вијугају по сновима у којима је мање ствари могуће него на јави?
Како ли се зову све оне за којима његово срце пати, јер је глава са њима причала и гледала их? Да ли су ти бивши путеви зарасли у неку врзину, па их онај ко се сад тамо смуца тражи? Знам да нису зарасли у мом срцу, а некада су срастали са мном док сам одрастао, па сад одрастају, зарастају и срастају са неким другим? Ко ли је тај? Где ли се запутио? Да ли ће скренути на истим раскрсницама? Хоће ли и њега хватати иста светла са семафора? Да ли ће пред његове ноге изгмизавати све оне змије које су мене саплитале и јуриле?
Хоће ли и њега гледати Бог и нервирати се због донесених одлука? Шта је са свима онима који ће потрчати тим путевима за њим, као што су некада трчали за мном? Хоће ли га стићи? Да ли ће га обрадовати? Је ли и он самотњак који само иде и крчи не гледајући да ли туда пута има?
Воде ли тог неког данас моји путеви до правог места, или се неће снаћи у оних неколико кривина и престројавања? Да ли ће скочити кад наиђе на пукотине и да ли су те пукотине сада још веће? Може ли прескочити или мора препливати, воду или сузе, неважно је?
Путеви, моји путеви… Још осећам сваки камен под стопалом и сећам се места на којима је ветар долазио кроз грање да ме вара. Много је рана на том путу и са свима њима сам зарастао глумећи покорицу како би могли прећи они до којих ми је стало. Остало је неколико ожиљака на ногама из периода када се ишло босо тим путевима. Ено и неколико брава са разваљених или обијених врата кроз која се није могло, па сам морао да варам. Имам још увек чуњеве за које су ми рекли да их обиђем, а ја их гордо купио и ишао право не пристајући на компромис, па сам се, носећи их у наручју, спотакао на прву грану која је наишла. Где ли је та грана? Где је она прашина коју сам тад пољубио крвавим уснама? Где ли су птице које су певале и вукови који су завијали док сам ходио старим путевима на које данас и не залазим, јер више нису моји? Некад ми дође да све те живуљке поубијам да ми собом не доносе сећања од којих се више плаче него што се смеје, а некада, најчешће у кишним ноћима без сна, дође ми да их све скупим под скуте и изљубим као род најрођенији.
Нису ти путеви ни били тако лоши, али човек некад мора ићи и неким другим. Ко год данас њима да ходи, просто му било и мање се саплитао, падао, дрљао, тресао, јежио, вриштао, плакао, мучио него ја тада. Сваки пут је добар ако је човек довољно спретан.
Ево вечерас, док својим старим путевима лутам по мислима, схватам да не постоје лоши путеви, већ само лоши путници који су погрешно скренули негде успут.
Отресите са себе, путеви стари, све путоказе. Нека се путник помучи и доћи ће где треба. Што дуже путује, више ће се дружити са вама – благо њему и тешко њему.
Милан Ружић
